Geštalt terapija

Gestalt terapijaAutorka: Jelena Orlanić, O.L.I. psihoterapeut

Geštalt terapija spada u terapije humanističkog pravca i mada neke osnovne koncepte nosi iz psihoanalize, dosta se od nje razlikuje.

U psihoanalizi implicitno se naglašava stanovište da je neurotičar osoba koja je nekada imala problem, i da je cilj psihoterapije rešenje tog problema iz prošlosti. Sa geštaltističkog stanovišta neurotičar nije samo osoba koja je nekada imala problem, on je osoba koja nastavlja da ima problem, ovde i sada, u sadašnjosti.

Cilj terapije mora biti da mu se pruže sredstva kojima će moći da reši sadašnje probleme, kao i sve probleme koji sutra, ili kasnije, mogu da iskrsnu. To sredstvo je oslonac u sebi, a do njega pacijent dolazi tako što će se sa sobom i svojim problemima baviti uz pomoć svega čime raspolaže sada. Uspe li da u svakom trenutku postane istinski svestan sebe i svojih radnji, u verbalnoj, telesnoj ili ravni fantazije, uspeće da uvidi kako sam sebi stvara teškoće. Svaki problem koji reši olakšava rešenje sledećeg zato što svako rešenje ojačava njegov unutrašnji oslonac.

Geštalt terapija je doživljajna terapija, a ne verbalna ili interpretativna. Od pacijenata ne tražimo da se sećaju trauma i problema, već da ih iznova dožive ovde i sada jer su oni nerešene situacije. Pacijent mora da shvati da kada bi njegovi bivši problemi zaista bili bivši, ne bi više ni bili problemi i sigurno ga sada ne bi tištali.

Kako geštalt terapija izgleda u praksi?

Terapeut može postići veliki uspeh sa samo tri pitanja pacijentu. Ta pitanja su:

1. Šta sad radiš?

2. Šta osećaš?

3. Šta želiš?

Ovim pitanjima mogu se dodati još dva: Šta izbegavaš i šta očekuješ?

Odgovori na ova pitanja na zdrav način, doprinose unutrašnjem osloncu, tj. pacijent može da odovori na njih samo onoliko koliko mu to omogućuje svesnost. U isti mah, ta pitanja mu omogućuju da postane svesniji. Verbalni odgovori pacijenta na ta pitanja možda i potiču iz njegovog razuma, ali ukupna njegova reakcija, ako mu osečanja nisu potpuno umtrvljena, proističe iz ukupne njegove osobe i pokazatelj je ukupne njihove ličnosti. Osim spremnih odgovora treba veoma obratiti pažnju na neverbalne reakcije na ova pitanja. One su najčešće daleko značajnije od verbalnog odgovora. Ona je pokazatelj stvarnog ja pacijenta i njegovog stila. Sve što pacijent čini, očigledno ili pritajeno, izraz je njegovog ja. Sve je to na površini, očigledno i ima smisla. To je jedina istinska građa sa kojom terapeut treba da radi.

U geštalt terapiji se dešava nešto što i u svim drugim terapijama: pacijent se prilagođava tehnici. Potom može početi da manipuliše terapeutom uz pomoć izmišljenih ili nevažnih doživljaja, prosto zato da bi mu se dopao, a da u isto vreme izbegava suočavanje sa vlastitim teškoćama. U terapiji naglasak tada treba da pređe sa doživljavanja na falsifikovanje doživljaja.

Domaći zadaci

Od svih pacijenata se traži da rade domaće zadatke i mnogi pacijenti na taj način znatno ubrzaju terapiju. No, mnogi pacijenti, ne ispunjavaju zadatke. Čim se približe zoni opasnosti – a tehnika podizanja svesnosti je i razvijena radi toga – oni nalaze put da je zaobiđu.

Taj domaći zadatak je tako jednostavan da je neverovatno kako ga pacijenti uspevaju izbeći. Pacijent se, sve dok ne izgradi makar osnovu unutrašnjeg oslonca oseća sigurno sa svojom neurozom, daleko sigurnije nego sa neizvesnošću šta ga čeka posle promene i napretka u terapiji. Sam zadatak sastoji se iz ponovnog prelaska cele seanse u mislima, uz sistematsku primenu tehnike postizanja svesnosti. Do nekog preživljavanja seanse u mislima svakako dolazi. Neki će upamtiti najzanimljivije delove, neki će reagovati na nju – zadovoljstvom, ozlojeđenošću i sl. a neki će je zaboraviti čim napuste ordinaciju.

Od pacijenta se zahteva da zamisli celu seansu, a zatim mu se postavlja mnoštvo pitanja u cilju rasvetljavanja i ponovne analize seanse. Utvrđuje se da li kod pacijenta preovladavaju emocija, pokreti, oseti, vizuelno predstavljanje, verbalizovanje. Kaže li ono što oseća i oseća li ono što kaže?

Emotivni naboj na svakoj geštalt seansi je neverovatno jak. Ako je emocija osnovna sila koja napaja energijom svaki akciju, onda emocija postoji u svakoj životnoj situaciji. Problem modernog čoveka je što je doveo sebe u takvo stanje u kome je potpuno neosetljiv za sve emotivne reakcije osim one najsnažnije. Time što više nije sposoban za tanana osećanja, postaje nesposoban i za slobodu opredeljivanja koja bi za ishod imala odgovarajuću akciju.

Psihodrama – drugačiji način predstavljanja problema

U terapiji se u punoj meri koristimo fantaziranjem i svim stanjima pojačane svesnosti u vezi sa stvarnošću do kojih ono dovodi – bilo da je po sredi verbalizovano fantaziranje, zapisano, ili ono koje se izvodi kao psihodrama. Psihodramu možemo igrati zajedno sa pacijentima ili od njih tražiti da je igraju sami. Tu igru zovemo „monoterapija“. U monoterapiji pacijent sam stvara svoju pozornicu, glumce, rekvizite, način izražavanja, režiju. To mu pruža mogućnost da uvidi šta je to što fantazira i da sagleda konflikte u sebi. Na ovaj način se izbegava uplitanje i poruke drugih, što u običnoj psihodrami predstavlja gotovo pravilo.

Ako zatražimo od pacijenta da nešto sebi vizuelno predstavi, on će nam možda reći da kako su u njegovoj fantaziji slike nejasne. Kad mu kažemo da nastavi, on će možda terati svoje i reći da su te slike kao u nekom oblaku ili izmaglici. Terapeut smatra da su izmaglica i oblak pacijentova ideja o sebi, (self-koncept), struktura karaktera, sistem skrivanja iza reči. Izgleda da pacijent mora da napravi dimnu zavesu oko svojih slika, da ih obavije oblakom. Pacijentovo jadikovanje i tvrdnja da bi želeo da bude sposoban za jasno vizuelno predstavljanje ne bi smeli da obmanu terapeuta. Ako pacijent uspe da ostane dovoljno dugo sa svojom maglom, ona će se razići.

Pacijent može da bude sasvim ispražnjen. On vidi crno. Ako on na primer, to crnilo opisuje kao zavesu, zatražićemo od njega da je razmakne. Iza zavese će, vrlo često, otkriti ono što je od sebe krio. Možda je njegovo crnilo gotovo ništa, slepilo. I tada možemo dobiti makar neku orijentaciju ako mu zatražimo da glumi slepca.

Eksperimentalni model psihoterapije

Prototip eksperimenta je zamoliti subjekta da izmisli seriju rečenica koje počinju sa: „Sada i Ovde svestan sam da…“ Terapeut se konstantno vraća na ono čega je pacijent svestan i ohrabruje ga pitanjima „gde ste sada?“ , „Šta doživljavate sada?“ Kada pacijent počne da izbegava instrukcije ovo se prevodi u svesnost da želi da prestane.

Eksperiment je zamišljen u graduiranim serijama tako da svaki korak bude izazov za pacijenta ali da ne bude izvan njegovih mogućnosti. Pacijent u svakom eksperimentu može da testira ponašanja koja bi teško mogao testirati u prirodnom okruženju. U geštalt terapiji terapeut osmišlja eksperiment ali deli kontrolu i opservaciju sa pacijentom. Unutrašnje ponašanje percepira isključivo pacijent. Kao i u mnogim drugim eksperimentima ishod jednog određuje uslove narednog eksperimenta. Kada je pacijent u stanju da eksperimentiše i doživljava iskustva bez pomoći terapeuta terapija je završena.

Pogledajmo sada kako izgledaju neki eksperimenti u geštalt terapiji i čemu oni služe:

Komunikacija u odnosu pacijenta i terapeuta mora uključivati direktno slanje i primanje. Terpaeut će često pitati „Kome ovo govorite?“ Drugim rečima, svaka poruka ide od određene osobe ka određenoj osobi. Svaka generalna poruka se prevodi u specifični susret. Od svake osobe se očekuje da preuzme odgovornost za svoje izjave i upućivanje tih izjava drugima, kao i za aktvno slušanje ostalih.

Ogovaranje

Često se iznosi posebno pravilo o zabrani ogovaranja. Ogovaranje je pričanje o drugoj osobi kada je ona prisutna umesto da joj se direktno obratimo. Mada ovo deluje sasvim jednostavno upotreba ove tehnike može imati dramatične efekte..

Kada govorimo o osobi koja nije prisutna geštalt terapeut nastoji da podstakne osobu koja govori da zamisli osobu o kojoj govori u direktnom dijalogu. Ovim se postiže povećanje svesnosti.

Pitanja

Mada su pitanja zapravo traženje informacija, u terapiji je to retko slučaj. Pitanja su često prerušene izjave ili zahtevi za podršku druge osobe. U geštalt terapiji od pacijenata se traži da prevedu pitanja u izjave koje počinju sa „Ja“. Ova procedura je produžetak odnosa terapeuta i pacijenta. Ovaj odnos se u geštalt terapiji označava kao Ja – Ti odnos.

U ovom odnosu komunikacija se odvija direktno, otvoreno i iskreno. Pacijent se ohrabruje da bude asertivan i samopodržavajuć.

Semantika

Pravilo protiv postavljanja pitanja je jedan od manevara koji imaju za cilj da pacijent otkrije kako jezik utiče na njegovo razmišljanje. Da bi otkrio prednosti izražavanja svojih emocija pacijent mora biti u stanju da razlikuje osećanja od raznih kognitivnih procesa.

Na primer, reč zašto zahteva od pitanog da se opravda. Pitani najčešće započinje svoju odbranu rečju „zato“. Sve što sledi iza toga je racionalizacija, razlog koji je izmišljen da opravda sebe.

U geštalt terapiji reči kao što su: zašto, zato, ali, to i ne mogu smatraju se lošim. Kada god se upotrebe terapeut može skrenuti pažnju na to. Obraćanje pažnje na jezik je još jedna eksperimentalna tehnika kojom pacijent otkriva nešto o sebi.

Kako to izgleda u praksi? Da bi stekao oslonac u sebi i potpuno učestvovao u sadašnjosti takvoj kakva je, pacijent mora da razreši problem koji ga prati iz prošlosti. Da bi to učinio svoje misli o prošlosti mora da preobrazi u radnje sadašnjosti, a njih treba da doživi kao da se dešavaju sada, a ne nekada. On taj problem ne može samo da prepriča, on mora da ga ponovo proživi.

Menjanje “to” u “ja”
Bezlični govor se najčešće čuje kod klijenata koji žive u svetu u kome obiluje bezlični depersonalizovani govor. Ovakva vrsta govora predstavlja još jednu naviku koja ih udaljava od izražavanja samih sebe. Takođe, stvara prepreke za njihovu svesnost o sebi. Ako se neka osoba više obraća svetu koristeći bezličan govor i zamenicu “To”, utoliko će ta osoba sebe više doživeti kao treće lice. Ovo je jedan neželjeni i poguban pravac razvoja za svaku osobu. Rad sa bezličnim govorom tada postaje sredstvo sa kojim terapeut može pomoći klijentu da usaglasi “šta” – koje se odnosi na govor, sa onim “šta” koje se odnosi na iskustvo.

Menjanje “vi” u “ja”
Govor sa upotrebom zamenice “vi” uobičajen je među klijentima u istoj meri kao i u društvu uopšte. Klijent može da upotrebi “vi” da vam saopšti kako se on oseća. On takođe može upotrebiti “vi” da vam saopšti kako on zamišlja da ćete vi reagovati u određenoj situaciji, što je u stvari, drugi način da vam kaže kako se on oseća. Klijent možda nije svestan kako on ublažava svoje izražavanje pomoću ovog pristupa ili kako uopštava stvari.

Menjanje “mi” u “ja”
Klijent se identifikuje i povezuje sa svojim okruženjem, grupom, prijateljima. Osećaj pripadnosti nekoj grupi je važan za njihov međulični razgovor jer su prijateljske grupe primarni znak za formulisanje verovanja, stavova, osećanja i očevidnih radnji. Međutim, izvesni klijenti upotrebljavaju termin “mi” na načine koje maskiraju njihovo izražavanje. Da bi im pomogli da postanu svesni onog što doživaljavaju savetnici im mogu savetovati promenu “mi” u “ja”.

Menjanje “ne mogu” u “neću”
“Ne mogu” se često čuje među klijentima. Ponekad je njihova upotreba te reči odgovarajuća. Klijent može imati izvesna ograničenja koja odražavaju stvarne nemogućnosti. Vrlo često, međutim, klijent će reći “ne mogu” kada osećanje restrikcije spada u domen “mogu-ako-odaberem-tako”. Klijent u stvari doživaljva bezazlen položaj zbog “ne mogu” i oseća se nesposobnim. On možda nije svestan da se njegov iskaz “ne mogu” više izjašnjava sa “neću”.

Menjanje “morati” u “izabrati”
Mnogi klijenti osećaju da ih obaveze i pravila pritiskaju sa svih strana. Čak i situacije u kojima sami prave izbor, počinju da ih osećaju kao da izbor nije pravi. Tražeći od klijenata da zamene “Ja moram” sa “Ja biram” može im pomoći da povećaju svoju svesnost o slobodi izbora i odgovornosti koju će time preuzeti.

Igre geštalt terapije

Ove igre se koriste u terapiji bilo individulano ili u grupi sa ciljem otkrivanja ili senzitiziranja. Geštalt terapija podstiče svesnost u igrama tako da osoba može odlučiti koju će igru igrati i ko će mu u toj igri biti pratilac i saučesnik.

Pravljenje krugova

U toku individualnog rada u grupi često se pojavi tema koja se tiče i ostalih članova grupe. Pacijent može biti zabrinut usled fantazija o tome šta drugi u grupi misle ili osećaju. Terapeut može predložiti pacijentu da napravi krug tj. da popriča sa svakim članom grupe o temi koja je pokrenuta.

Ja preuzimam odgovornost – igra

Geštalt terapija smatra da su sva osećanja, ponašanja, senzacije i razmišljanja akti osobe. Pacijenti često otuđe ove akte koristeći „to“ govor, pasivne konstrukcije i sl. Ova tehnika podrazumeva da se od pacijenta traži da posle svake izjave doda: „… i preuzimam odgovornost za to.“

Igre projekcije

Kada pacijent zamišlja da druga osoba ima određena osećanja, tada se od pacijenta traži da utvrdi da li je u pitanju projekcija tako što sam pacijent eksperimentiše sa tim osećanjem koje zamišlja da druga osoba ima. Često pacijent otkrije da zaista ima to isto osećanje koje zamišlja da vidi u drugima. Druga igra je igranje projekcije. Pacijent koji karakteriše drugu osobu  mora da odigra ulogu osobe koju je karakterisao.

Igra preterivanja

Mali pokreti i gestovi mogu zamenjivati i/ili blokirati svesnost o nekom afektivnom procesu. Geštalt terapeuti posmatraju telesne pokrete i izveštavaju pacijente o njima. Jedan od eksperimenata je da terapeut zatraži od pacijenta da ponovi pokret i preteruje u tome. Ovo može da podigne percepciju o važnim načinima blokiranja  svesnosti i često je način da se pokrene napredak u terapiji.

„Naravno“ ili „Očigledno je da…“ igra

Pacijenti često ne koriste ili ne veruju svojim osetima. Rezultat toga je da previde očigledne stvari i traže pomoć u komunikaciji. Ovo se rešava tako što se od pacijenta traži da izmišlja rečenice koje počinju sa „Očigledno je da…“ Varijacija je i da pacijent posle svake rečenice može dodati „naravno“.

„Da li mogu da ostanem sa ovim osećanjem?“

Pri izveštavanju o svesnosti pacijenti često odlutaju od svojih frustrirajućih osećanja. Geštalt terapeut često traži od pacijenta da ostane sa tim osećanjem ali uz punu svesnost o tome. Izazivanje ovog psihičkog bola je neophodno da bi se prošlo kroz ono što pacijent doživljava kao bezizlazan položaj ili prepreku.

Ovo je bio mali uvid u geštalt terapiju. U neke od tehnika, eksperimenata. Mada se pojedini čine jako jednostavnim, oni služe svrsi. Možda neki eksperimenti izgledaju kao igra, ali svaki od njih ima svoju namenu. Svi zajedno oni čine geštalt terapiju uspešnom u rešavanju pojedinih problema pojedinaca, kao i u postizanju višeg nivoa samoostvarenja i skladne komunikacije osobe sa samom sobom ali i sa okolinom. Cilj je biti ono što jesi. Jedan od načina da to postignete je geštalt terapija.

Tagged: , , , , , ,

<span>%d</span> bloggers like this: