Autorka: Jelena Orlandić

Iskustva naših roditelja u kombinaciji sa vaspitanjem u velikoj meri mogu diktirati smer naših života.

 Većina nas, kada se pogleda u ogledalo, relativno lako može da zaključi za određene delove tela «čiji su». Tatine oči, mamin nos, tatina stopala, mamina usta. Može se naći i ponešto bakino ili dekino, prabakino i pradekino. Da imamo prave informacije, mogli bismo tako da idemo vekovima, pa čak i hiljadama godina u nazad. Raznorazni ljudi iz prošlosti su utkani u naše biološko poreklo, u genetske šifre koje određuju oblike naših lica, noktiju, trepavica i ušnih resica. Mi ne poznamo njih, oni ne poznaju nas, a ipak smo tako očigledno, telesno povezani.

Kada bi se transgeneracijski prenos odvijao samo na fizičkoj ravni, naši životi bi bili mnogo jednostavniji. Imali bismo nasleđene telesne predispozicije, a iznutra, u svom unutrašnjem svetu, u svetu sopstvenih misli i osećanja bili bismo nova, slobodna bića. Na žalost, to tako ne funkcioniše. Baš kao što se generacijama provlači određeni oblik vilice ili nosa, tako se provlače i određeni obrasci ponašanja. Kada je u pitanju takvo, psihičko nasleđe, ono što se prenosi nije gen, već iskustvo ili način na koji je iskustvo zapakovano. Važno je znati da nam iskustva naših roditelja mogu pomoći, ali nas mogu i uveliko ometati u prepoznavanju i odabiru sopstvenog životnog pravca i puta.

Naravno, ne treba zanemariti da se obrasci ponašanja koji se generacijeski prenose, prenose putem vaspitanja, i da ono što naučimo od svojih roditelja jako teško menjamo kada vaspitavamo svoju decu. Veoma često te obrasce primenjujemo nesvesno. Čak i kada ih osvestimo, i eventualno uvidimo njihovu štetnost, čak ni tada oni ne nestaju nužno iz ponašanja i svakodnevice. Nekada to činimo direkto, nekada indirektno. Svojoj deci šaljemo poruke koje su nama slali naši roditelji. Možda čak i na isti način. Od priča za laku noć, preko izreka, porodičnih priča, ponekad i tajni, postupaka i ponašanja. Svakog dana po malo, ugrađujemo u svoju decu, ciglu po ciglu, istu onu građu koju su ugrađivali u nas. Nešto dodamo neprimetno, nešto namerno, a nešto samo ne obraćajući pažnju i ne razmišljajući o tome…

Bolna tačka

Većina nas se bar jednom našla u situaciji da preneraženo (u sebi ili naglas) uzvike: «O, bože, ne, ne mogu da verujem, ponašam se isto kao moja majka!» ili «Ovo što sad radim je upravo ono što sam uvek mrzeo/mrzela kod mog oca!». Mnogi se uhvate kako pri vaspitavanju svoje dece prave upravo one iste greške kakve su pravili njihovi roditelji i čije posledice dan danas osećaju na svojoj koži. Krute odbrane, sklonost izbegavanju problema, pasivna agresija, uloga žrtve, zavisnost, perfekcionizam, krivica, «nikad dovoljno dobra»… Ti neprikladni pokloni koje su nam predali naši roditelji su ponekad tako pažljivo i lepo upakovani da ih je jako teško otkriti. Može se dogoditi da neko ima uzornu porodicu, večni osmeh na licu, a da se ispod te fino priređene fasade krije strašan osećaj praznine. Ili se može dogoditi da neko spolja ostavlja utisak izuzetno snažne i sposobne osobe, a iznutra nosi snažnu stigmu nesposobnosti i osećanja manje vrednosti.

Često su čak i te maske koje nosimo nasleđene ili je možda bolje reći dobijene od roditelja. Kada posmatramo druge ljude, čak i ako zaista umemo da posmatramo, nećemo ni malo lako videti sve što se krije ispod površine. Nekada je potrebno više, a nekada manje vremena, ali koliko god vremena da potrošimo, i truda uložimo, gotovo nikada nećemo videti celu sliku. Ako smo posebno vešti u posmatranju, i ako nam ta osoba to dozvoli, videćemo jedan deo onoga što se krije iza maske. Naravno, zavisi i šta je to što osoba sakriva. Neke su maske transparentnije, neke nisu ni malo. I nisu sve maske namenjene drugim ljudima…

Svoje bolne tačke smo naučili da (više ili manje vešto) prikrivamo. Kako pred drugima tako i pred nama samima. Potreban je veliki psihički napor da bismo ih zakamuflirali. A najčešće se događa da ih kamufliramo tako da se potrudimo da i sebi i drugima dokažemo upravo suprotno. Čovek sa bolnom tačkom “ja sam nesposoban” će imati izuzetno izraženu potrebu da sebi i drugima dokaže da je super sposoban. Čovek koji u sebi nosi poruku “ja sam nevoljen” će ulagati puno truda kako bi stekao priznanje velikog broja ljudi, kako bi im na neki način udovoljio i tako stvorio osećaj voljenosti. Međutim, sposobnost koja je tu kako bi kompenzovala duboko unutrašnje uverenje o sopstvenoj nesposobnosti i voljenost koja je tu kako bi zalečila duboko usađeni osećaj nevoljenosti dovode samo do još većih komplikacija.

Te duboko utisnute poruke o sebi (kao što su: ja sam nevažna, bezvredna, nebitna, nesposobna, nevoljena osoba i slično) predstavljaju vrstu sočiva kroz koje gledamo svet, sebe i tumačimo ono kakvim nas vide drugi. To znači, ako se nečija bolna tačka može opisati rečima: “ja sam nesposobna” ili “ja nikad ništa ne uradim kako treba”, onda i neka sasvim nebitna stvar kao što je dugo čekanje u redu u banci može da predstavlja potvrdu sopstvene nesposobnosti («jer sam neorgainzovana, trebalo je da to obavim juče» i sl.). Um takve misli stvara, preslaže i klasifikuje  automatski, centrira ih oko bolne tačke i tako je samo još više jača. Bolna tačka je kao vir koji crpi našu životnu energiju i sistematski povlači sve na dno. Razlika je samo u tome što pravi vir na kraju izbaci sve što je usisao, dok bolna tačka to ne čini. A često uopšte nismo svesni da se to dešava i da to radimo sami sebi. Evo primera.

Koren akcije

Uzmimo primer čoveka koji nije sa naših prostora. I učinimo to samo sa ciljem da uvidimo kako se obrasci ponavljaju uvek i svuda. Ma kakvi oni bili, možda i specifični za određenu kulturu, ali prenose se svakako sa roditelja na decu.Vaspitanjem. Svakodnevicom. Zamislimo  čoveka koji je s nepunih osamnaest godina završio na ratištu u Vijetnamu. Otići u mornaricu bilo je pitanje emotivnog nasleđa njegovog oca – pitanje porodične časti i ličnog herojstva. Ubrzo shvata u čemu učestvuje i odglumljava ludilo. Biva vraćen kući u Kaliforniju posle čega provodi ceo život «boreći se za mir». Završava nekoliko politikoloških i socioloških fakulteta, angažuje se u brojnim antiratnim pokretima i u borbi protiv apartheida. Neko sa strane bi rekao kako je to predivno – čovek je transformisao svoju bol i pronašao svoju životnu svrhu. Ali onda sa svojih šezdeset godina otkriva kako je celog života bio vođen pogrešnim motivima. Njegove plemenite akcije i antiratne kampanje nisu izbrisale osećaj krivice zbog učestvovanja u Vijetnamu. Njegovi napori za ostvarenje mira nisu umanjili njegov bes i ljutnju na agresore.

I onda vidimo takvog čoveka kako jednog dana, sa tugom u očima govori: «Da nema ratova ne bi bilo ni mirovnih studija.» Želeo je reći kako su sve njegove pozitivne akcije bile pokrenute iskustvom rata. Ali, ma koliko se zalagao za mir, iznutra ga nije mogao pronaći. Zapravo, s vremenom je samo postajalo još gore. Imao je osećaj da vodi bitku bez kraja. Iznutra nije vrednovao svoje plemenite akcije jer su bile motivisane osećajem krivice. Koren njegovih akcija bio je u unutrašnjoj povredi, u bolnoj tački koju možemo opisati rečima: «Loš sam, učestvovao sam u ubijanju». Akcija kojom je pokušavao da «popravi», odnosno kamuflira tu tešku poruku možemo opisati rečima: «Dobar sam, zalažem se za mir».

Iz ovog (i brojnih drugih) primera možemo videti u kojoj mjeri iskustva naših roditelja mogu diktirati pravac naših života i put kojim se krećemo. Čovek iz prethodnog primera je posle otkrića o «korenu svojih akcija» počeo da se bavi keramikom. To je ono što ga je oduvek fasciniralo, ali se nije posvetio tome jer je morao da se bavi onim što je procenjivao važnijim – morao je da se bori za mir. Danas je keramika važnija. Na prvom mestu je unutrašnji mir.

Ovaj primer takođe ima za cilj i to da uvidimo da nikada nije kasno. Ma koliko godina imali, ma šta se dešavalo, važno je da nikada ne odustanemo od puta ka unutrašnjem miru. Na ovom putu nikako ne smemo zaboraviti i ignorisati poruke koje su nam slali roditelji, jer time samo ostajemo na već zacrtanom putu. Time ništa ne menjamo i dajemo im kormilo u ruke da vode naš život, čak i ako nisu prisutni. Time ih činimo prisutnima.

Super ego i policija misli

A još je gore ako su ti roditelji u nama strogi i zahtevni, ako predstavljaju neku vrstu pounutrenog policajca. Ako predstavljaju policiju misli.

Veliko uho koje pomno sluša i koriguje naše misli može biti konstantni izvor frustracija. Dobro je znati da to nije glas razuma već glas perfekcionizma koji su u nas najverovatnije usadili naši roditelji.

Koliko često se uhvatite da razmišljate onako kako “ne bi trebalo da razmišljate”? Na primer, ulazite u lift i proleti vam kroz glavu: “Što ako lift stane?” Sledeća misao je: “Nemoj tako da misliš, samo prizivaš da ti se to dogodi.” Ili, recimo, nalazite se u šumi, dan je predivan, sunce se probija kroz lišće s vrhova stabala. Pomislite: “Sada ću da se opustim, neću ni o čemu da razmišljam, biću sasvim tu, u sadašnjosti.” Nekoliko sekundi to zaista i potraje – gledate, mirišete, dodirujete hrapavu koru stabla. A zatim se “nepoželjna” misao pojavi: “Možda tu ima krpelja” ili “Šta ću da kuvam za ručak?”, nakon čega sledi: “Isprazni glavu, budi prisutan, nemoj da misliš!”

Ili, treći primer – u koloni pored vašeg auta se nalazi novi Lambordžini. Pomislite: “Kako je super, da mi je bar…”, ali sledećeg trenutka vas poklopi glas super-ega: “Ne budi pohlepan.” Zatim se javi sledeća misao: “Mora da ga vozi neka budala”. A super-ego uzvraća: “Opet si zavidan.” Dakle, pitanje je: koliko često pomislite “Ne smem tako da mislim”? Koliko često nadzirete i “preodgajate” sopstvene misli? I potom sledi možda još važnije pitanje. Ko vas je tome naučio?

Veliko uho koje iznutra pomno sluša i svojim glasom koriguje naš um može nam zadavati mnogo više problema od samih “zabranjenih misli”. Uvereni da stremimo ka stalnoj sreći ili ispunjenju svih svojih želja, lako možemo da postanemo žrtve sopstvenog perfekcionizma. Tome pogoduje činjenica da upravo najpopularnije tehnike ličnog razvoja (pozitivna psihologija i tome slično) pridaju izuzetno veliku moć mislima. Čitajući današnju self-help literaturu stičemo utisak da je misao živa i da uz njenu pomoć možemo stvarati čuda.

Ali i ovde se ponovo vraćamo obrascima koje su nam preneli roditelji. Čak i ako zanemarimo self-help literaturu, odakle nam misao? Morala se formirati nekako, zar ne? I to se morala formirati po nekom obrascu? Kom? Ne vraćamo li se ponovo u priču u kojoj su nas roditelji naučili (možda čak ne ni verbalno, ali ipak naučili) kako da razmišljamo. Koji je to ispravan način razmišljanja i ponašanja. Šta je u redu, a šta nije? Koje su to zabranjene misli i zašto su one zabranjene.

Ako je misao tako moćna, onda je logično da ćemo od nje i strepeti. U prvom primeru smo imali pomisao: “Što ako lift stane?” To je prilično bezazleno. Šta ako nam, recimo, padne na pamet da bi neko od naših bližnjih mogao da pogine. Shvatamo li aktuelnu self-help literaturu bukvalno, lako možemo da umislimo da tako povećavamo mogućnost da se to stvarno i dogodi. Na svu sreću, pridajemo li suviše veliku moć sopstvenim mislima, to ne vodi ka njihovom ostvarenju, već samo ka umišljanju.

Sama riječ “umišljenost” potieče od “u mislima”. Ako verujemo da nečiji život (ili smrt) zavisi od naših misli, a ne od životne priče i okolnosti te druge osobe, onda sebi zapravo pridajemo nerealne moći. Time zapravo ne pomažemo sebi (self-help), već samo zatvaramo svoju prividnu moć unutar zadatih okvira, stavljamo svoj um u zatvor, pod nadzor policije misli.

Policija misli nije ništa drugo nego glas super-ega, glas morala i pravila ponašanja čiji su temelji postavljeni kroz vaspitanje, a zatim nadograđeni kroz savete i pravila duhovnih učitelja, savetnika, self-help priručnika. To ne znači da su svi ti saveti loši i da ih treba što pre baciti u đubre ili ih sasvim ignorisati. Oni kriju deliće istine, ali ne i pravila ili formule. Naravno da se bolje osećamo i lepše zračimo kada mislimo pozitivno. Naravno da nam prija kada se dubinski odmorimo, kada smo bez misli u prirodi ili u meditaciji. Naravno da smo zadovoljniji sobom kad nas ne frustrira pomisao na nečiji novi Lambordžini.

Ali, ako je “nepoželjna misao” tu, ona je od nekud nastala i nešto nam govori o nama. Odbacujući je, propuštamo priliku da nas odvede do dubljih slojeva našeg bića gde možemo da osvestimo svoje potisnute strahove, slabosti ili probleme. A njih će, u većoj ili manjoj meri, uvek biti. Kad ih ne bi bilo, onda ne bismo mogli ni da napredujemo. Ako je cilj našeg ličnog razvoja “stalno biti srećan” i ako stremimo u tom smeru korigujući sopstvene misli, nećemo daleko dogurati.

“Usavršavajući” svoj um mentalnim zabranama, činimo ga kritičnim, nefleksibilnim i nekreativnim. Ako nemamo pravo na slobodan tok misli u svojoj glavi, kakvu slobodu uopšte možemo da imamo? Kako razviti ideju koja je zanimljiva i inovativna ako se ne usudimo da razmišljamo drugačije od onog kako su nas podučavali? Tu leži osnova svega. Od vaspitanja ne možemo pobeći, ono je tu u nama, zajedno sa roditeljima, zajedno sa svim onim ciglama koje su u vas ugrađene. Na kraju nije ni cilj pobeći. Važno je samo da osvestimo te poruke u nama. Da te misli ne učinimo svojim pravlnikom, i da im ne pridajemo veću moć no što je zaista imaju. I da na kraju, dopustimo sebi i neke druge misli.

Ako čitamo literaturu koja tumači kako “pravilno razmišljati”, ne smemo zaboraviti da su to napisali obični ljudi koje povremeno takođe, baš kao i sve nas, muče obični problemi. Ako njihova uputstva usvojimo doslovno, to znači da ih postavljamo na povišen položaj u odnosu na sebe i tako jačamo svoju policiju misli. Ono što jedni s drugima možemo podeliti je podsticaj na drugačiji doživljaj sebe i sveta, a ne definicija, pravilo, formula ili zacrtan put. S umom slobodnim od policije misli imamo priliku za razvijanje svoje vlastite individualnosti i kreativnosti.

A to je na kraju cilj svega. Cilj nije prihvatiti doslovno sve poruke roditelja, ali nije, isto tako ni odupreti im se apsolutno i po svaku cenu. Jer i suprotnost kada je apsolutna, opet je samo druga strana medalje na kojoj piše “prihvatanje”.

Cilj je lični mir. A on se postiže onda kada pomirimo svoje potrebe sa porukama koje su u nas ugrađene i nađemo način da iskoristimo ono dobro iz nas samih, isto kao i ono dobro iz poruka roditelja. I mada vam se možda čini da je sve loše, zapitajte se još jednom. Jer svaka medalja ima dve strane.

Tagged: ogledalo