Autor: Nebojša Jovanović

Definicije iz rečnika kažu: “Početak; prvi pokret; razvoj novog; novi način pristupa problemu…” ”Odgovornost za otpočinjanje ili začinjanje nečega, karakteristika začinjanja nove ideje ili metoda, sposobnost da se misli i dela bez zahteva druge osobe.”.

“Inicijativa je osobina ličnosti u kojoj osoba ima sposobnost i tendenciju da pokreće: da otpočne aktivnost, uključujući prihvatanje pravila i davanje ili pomaganje drugima bez da je to zahtevano od nje.”

Inicijativa je, dakle, sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to, da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad “prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene”…

* Kako se razvija inicijativa?

Kako se razvija i ispoljava ova retka ljudska osobina? Kažem retka, zato što se retko vidi kod odraslih ljudi. U suštini je inicijativa bazična ljudska sposobnost prisutna kao razvojni potencijal kod svih. Kao i ostale bazične sposobnosti, i inicijativa ima svoje rudimentarne oblike i razvojne faze.

Prema Eriksonovoj teoriji zrela, razvijena sposobnost za inicijativu je sposobnost da se razviju aktivnosti ili projekti, poverenje i uverenje da je u redu to uraditi, čak i ako postoji rizik neuspeha ili grešaka. Bazične vrline ili veštine koje su uključene u inicijativu su osećanje svrhe i usmerenost, sposobnost donošenja odluka, sarađivanje sa drugima i vođenje drugih, sposobnost da se definiše lično usmerenje i ciljevi, sposobnost da se preduzme inicijativa i prikladni rizici. Iako se izvesni rudimentarni oblici inicijative mogu videti i u ranijim razvojnim fazama, prema Eriksonu je odlučujuće i kritično vreme za razvoj inicijative uzrast između 3 i 5 godine života. U ovoj fazi života kada je dete uvereno da je samostalna ličnost (što je posledica povoljnog razvoja u prethodnoj fazi sticanja autonomije između 2 i 3 godine, ono mora pronaći kakva će ličnosti postati. Tri nove razvojne mogućnosti potpomažu ovu fazu: 1. Dete se kreće slobodnije i može da ima širi radijus ciljeva. 2. Njegov govor se razvija do te mere da može da shvati mnogo toga i da neprekidno zapitkuje o svemu i svačemu 3. Razvija se mašta koja može da se proširi na mnogo uloga-pa i na one koje dete samo zamisli. Sve to može da pomogne detetu da iz ovog perioda izađe sa osećanjem za inicijativu koja će biti osnova za kasniji realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti. Dete na ovom uzrastu otkriva šta sve može i šta sve sme da radi. Ono pokušava da shvati svoje potencijalne buduće uloge ili bar da dokuči koje uloge vredi zamišljati. Pojava novih mogućnosti od deteta zahteva i to da traži nova rešenja i da preuzima nove „rizike“, što stvara osećaj nove krize.

Erikson govori o tome da je, na ovom stadijumu razvoja, inicijativa intruzivna (nametljiva, probojna). Karakteriše je mnoštvo aktivnosti i fantazija sličnih po izgledu. To uključuje proboj u druga tela – fizičkim napadom, u uši i um drugih ljudi (dete “probija uši” svojim glasom, “upada u reč”) – agresivnim govorom; u prostor – svojim živahnim kretanjem; u nepoznato – snažnom radoznalošću. Kao što i autonomija i razvoj volje započinju fazom negativizma, kontravolje, i inicijativa je, u svojim začecima, napadna. Neki ljudi i ostanu na tom stadijumu razvoja inicijative i od njih se “ne može doći do reči”, guše inicijativu drugih, žele da budu pokretač svega…

Bazične vrline ili veštine koje su uključene u inicijativu su osećanje svrhe i usmerenost, sposobnost donošenja odluka, sarađivanje sa drugima i vođenje drugih, sposobnost da se definiše lično usmerenje i ciljevi, sposobnost da se preduzme inicijativa i prikladni rizici.

* Razvoj seksualnosti i inicijativa

Ovo je, takođe, stadijum infantilne seksualne radoznalosti, genitalne podražljivosti, povremene preokupacije i preteranog interesovanja za oblast seksualnog. Naravno, ova “genitalnost” je rudimentarna, tek obećanje, nagoveštaj onoga što će doći. Često se ne može naročito ni zapaziti kao takva. Frojd ovu fazu razvoja naziva falusnim stadijumom u razvoju dečije seksualnosti. Psihoanaliza govori o tome da se seksualna orijentacija dečaka fokusira na falus i na njegove osete, kao i da se razvija zainteresovanost za genitalije oba pola. Dečaci svoja prva seksualna interesovanja vezuju za majčinu figuru, a devojčice za oca. Seksualnu orijentaciju ka roditelju suprotnog pola, ljubomoru i rivalitet u odnosu na roditelja istog pola, strahove i osećanje inferiornosti u odnosu na roditelja istog pola, Frojd je nazvao Edipovim (Elektra kod devojčica) kompleksom. Dečak oseća da je, u genitalnoj oblasti, inferioran u odnosu na oca. Postaje svestan i toga da ni u budućnosti neće biti otac u seksualnom odnosu sa majkom. Radoznalost, istraživanje, inicijativa u seksualnoj oblasti, mogu se doživati kao opasne.

* Krivica vezana za inicijativu

Krivica vezana za inicijativu je osećanje da je loše ili neprikladno da se inicira nešto prema sopstvenom modelu, da će to izazvati neodobravanje. Inicijativa cveta kod dece kada se ohrabruje potreba za avanturom kroz igru, bez obzira koliko to što dete radi šašavo izgledalo roditeljima. Potiskivanje tog uzbuđenja avanture i ekspreimentisanja (zbog vremena, prljanja u igri, rizika…) zameniće inicijativu strahom i krivicom. (Naravno, pri tome se mora voditi računa o realnim opasnostima od povrede, kao i učiti dete kako da se čuva). U suprotnom se razvija karakterni stav “Ako ne iniciram, ako ne štrčim, ako ne isturim vrat napred…” biću siguran (od krivice ili osećanja da sam loš, od kazne).

Inicijativa cveta kod dece kada se ohrabruje potreba za avanturom kroz igru, bez obzira koliko to što dete radi šašavo izgledalo roditeljima. Potiskivanje tog uzbuđenja avanture i ekspreimentisanja (zbog vremena, prljanja u igri, rizika…) zameniće inicijativu strahom i krivicom.

* Uspeh u razvoju inicijative

Uspeh: Ako prevaziđe krizu ovog perioda na razvojno konstruktivan način dete se oseća „određenije“, puno ljubavi, opuštenije i bistrije u rasuđivanju-vitalno na sasvim novi način. Oseća da je u većoj meri aktivirano kao i to da je ono aktivizator. Poseduje izvestan višak energije koji mu omogućava da zaboravi prilično brzo mnoge neuspehe i da se sa poletom usmeri ka novim poželjnim oblastima, makar izgledale i opasne . Dete razvija osećaj svrhe, radoznalost i inicijativu. Prevazilaženje krize ove faze od velike je važnosti za narednu fazu u kojoj dete razvija osećaj smisla za zadatke odraslih koji obećavaju (ali ne mogu garantovati) ispunjavanje njegovih mogućnosti i potreba. Ono razvija čvrsto, sumnjom nezaplašeno uverenje, koje je „lajtmotiv“ ove faze razvoja: „Ja sam ono što mogu zamisliti da ću biti“. Vrlina koja se razvija je svrha, usmerenost na ciljeve.

Dete koje je uspešno prošlo kroz fazu razvoja inicijative oseća da je u većoj meri aktivirano kao i to da je ono aktivizator. Poseduje izvestan višak energije koji mu omogućava da zaboravi prilično brzo mnoge neuspehe i da se sa poletom usmeri ka novim poželjnim oblastima. Dete razvija osećaj svrhe, radoznalost i inicijativu. Vrlina koja se razvija je svrha, usmerenost na ciljeve .

* Neuspeh u razvoju inicijative

Neuspeh: Ako su ekspanzija i pokušaji inicijative u ovom periodu praćeni prevelikim strahom, osećanjem krivice zbog rivalstva i seksualnih fantazija, može doći do zastoja i odustajanja od inicijative. Neuspeh u razrešavanju ove krize vodi do učvršćivanja osećanja krivice, uznemirenosti, strahovanja za život i udove (tzv. “kastracioni strah” – mnogo sam se isticao, pokazivao svoju moć, pa mogu da me kazne tako što će da mi iseku penis. Kod devojčice nesvesnog uverenja da je imala muške genitalije pa su joj odsečene po kazni zbog tajnih dela i mišljenja). Gubi se inicijativa i razvija “progoniteljska savest” – unutrašnji glas koji nas stalno posmatra, optužuje, opterećuje krivicom i nagoni na samokažnjavanje. Ovakav ishod krize može da vodi do stalnih samoograničavanja koja jedinki ne dozvoljavaju da živi u skladu sa svojim kapacitetima. Drugo moguće rešenje je inicijativa koja se ispoljava uprkos snažnom osećanju krivice. Napetost koja se pri tome stvara u telu osobe može dovesti do “neumornih nastojanja” da pokaže svoju inicijativu besomučno radeći (radoholizam) kao da se njena vrednost sastoji samo iz onoga što nastoji da uradi. Ovakav način rešavanja krize često vodi do psihosomatskih oboljenja.

Neuspeh u razrešavanju ove krize razvoja inicijative vodi do učvršćivanja osećanja krivice, uznemirenosti, strahovanja za život i udove. Gubi se inicijativa i razvija “progoniteljska savest”-unutrašnji glas koji nas stalno posmatra, optužuje, opterećuje krivicom i nagoni na samokažnjavanje. Drugo moguće rešenje je inicijativa koja se ispoljava uprkos snažnom osećanju krivice, što može dovesti do “neumornih nastojanja” osobe da pokaže svoju inicijativu besomučno radeći (radoholizam).

* Maladaptacije i maligniteti inicijative

Poznati psihoanalitičar Erik Erikson je, u kasnijim radovima, razdvojio maladaptacije od maligniteta kao negativnih posledica neuspešnog prevazilaženje krize nekog razvojnog stadijuma. Malignitete je kasnije nazvao “averzije”. Poremećaji mogu da se okrenu u dva smera: prenaglašavanje nečega što je dobro, “previše nečeg dobrog”-maladaptacije (samo što ga prenaglašavanje čini lošim, ili ne vođenje obzira prema drugima pri tome) ili premalo nečega-malignitet ili “averzije”. Kada je u pitanju inicijativa-nasuprot krivici, to izgleda ovako:

Poremećaji mogu da se okrenu u dva smera: prenaglašavanje nečega što je dobro, “previše nečeg dobrog” – maladaptacije (samo što ga prenaglašavanje čini lošim, ili ne vođenje obzira prema drugima pri tome) ili premalo nečega – malignitet ili “averzije.

Inicijativa koja se razvija uprkos krivici, koja negira krivicu, može dovesti do bezdušne inicijativnosti na uštrb drugih, bezosećajnosti…kao što, kod razvoja autonomije i volje, autonomija stečena poricanjem stida i sumnje vodi do impulsivnosti koja se odlikuje nepromišljenošću, bezobzirnošću, nesmotrenošću prema drugima.

* Šta pokreće ljude na inicijativu?

Kada razmišljamo o inicijativi osobe, pravcima u kojima je usmerena, njenom kvalitetu…suštinski je bitno da razumemo šta je pokreće i zašto. Oko primarnih motivacioni snaga se organizuje ličnost osobe. Organizacija ličnosti, kako je možemo uočiti kroz psihoterapijski rad sa ljudima, može se posmatrati kroz hijerarhijsko uređenje pojava o kojima nam govore četiri psihoanalitičke psihologije (psihologija nagona, ego psihologija, self psihologija, psihologija objektnih odnosa). Neki od fenomena o kojima one govore može postati centralni (zadovoljenje nagona, odnosi sa ljudima, ego organizacija-razvoj veština i sposobnosti, doživljaj sebe-slika o sebi) i hijerarhijski nadređen ostalim pojavama. To predstavlja ljudsku varijabilnost. Nekome je važnija, nadređena jedna oblast, drugome druga… i različita je motivaciona snaga neke odblasti u odnosu na druge. Nekoga najpre pokreću potrebe za zadovoljenjem nagona, drugima je jači motivacioni faktor odnos sa drugim ljudima, treće najviše pokreće potreba za razvojem sopstvenih sposobnosti, znanja i veština, dok je nekim ljudima primarno to kako vide sebe, slika o sebi… Naravno, može biti više ili manje patologije u okviru bilo kojeg hijerarhijskog uređenja.

Čime je određen ta specifična individualna organizacija ličnosti? Kako i zašto individua bira određenu oblast kao centralnu? Na ovo pitanje nema generalnog odgovora. Personalna hijerarhija proističe, kao posledica, iz međuigre raznih ličnih sposobnosti i odnosa sa okolinom, iz lične istorije, kroz bezbroj individualizovanih načina.

* Pravci razvoja inicijative

Razvoj inicijative možemo, dakle, pratiti kroz četiri razvojna pravca:

U kojoj od ovih oblasti se osećamo najviše pokrenuti iznutra? Gde nam je najjača motivacija? Koje aktivnosti najčešće pokrećemo sa doživljajem da to baš želimo?U kojim oblastima osećamo potrebu, ali imamo blokadu inicijative? Šta nas je naviše pokretalo u prošlosti? Kada smo se osećali ispunjeni onim što radimo? Kada razmišljamo o svojim “životnim snovima”, u kojoj od ovih oblasti je njihov centar? Šta nas najviše pogađa kada ne ide kako želimo? U kojoj oblasti psihičkog života smo najosetljiviji na povrede? Kada razmišljamo ili maštamo o budućnosti, šta bi ostvarenje naših “snova” najviše zadovoljilo i ispunilo? Šta je centralno, a šta organizovano oko tog centra? Kakva je naša personalna hijerarhija koja nas razlikuje od drugih? Ovo su značajna pitanja na koja treba odgovoriti ako hoćemo da razumemo sebe, ili osobu sa kojom radimo kao terapeuti. Naravno, to nije dovoljno. Bitno pitanje je i kako radimo ono što radimo, ili kako pokrećemo ono što pokrećemo. Pitanje kvaliteta inicijative podjednako je važno kao i pitanje hijerarhije personalne organizacije u odnosu na motivaciona područja.

* Zrela inicijativa

Zrelost ličnosti i zdrav razvoj inicijative dovode do toga da osoba jasno zna šta želi i šta hoće. Unutrašnji konflikti ne dovode do toga da podemeće sebi “klipove pod točkove”. Pokrenute aktivnosti služe zadovoljavanju ciljeva koje je osoba postavila, a ne zadovoljavanju nesvesnih, potisnutih potreba, niti služe odbranama protiv njih. Sposobnost uzajamnosti i empatičke identifikacije sa drugima dovodi do toga da se inicijativa osobe usklađuje sa potrebama drugih, da je sposobna za saradnju i timski rad. Druga osoba više nije samo sredstvo za zadovoljenje vlastitih potreba, već zadovoljenje potreba osobe uključuje i zadovoljenje partnera. U oblasti rada posao, takođe, nije samo sredstvo za zadovoljenje sopstvenih potreba. Da bi osoba doživela potpuno zadovoljstvo, ona oseća potrebu da zadovolji i potrebe posla (kao da je objekt ljubavi), da uradi stvari dobro, da to bude korisno, da bude odgovorna (da odgovori na potrebe posla kojim se bavi)…posao doživljava kao poziv, kao potrebu objekta ljubavi (voli svoj poziv) koja stvara želju da uzvrati. To nije rekativnost, već postoji doživljaj pokrenutosti iznutra. Nije potreban zahtev posla. Osoba sama oseća šta je potrebno, traži mogućnosti za poboljšanje, inovacije…ne mora da joj se kaže šta treba da radi. Osoba ima punu inicijativu.

Zrelost ličnosti i zdrav razvoj inicijative dovode do toga da osoba jasno zna šta želi i šta hoće. Sposobnost uzajamnosti i empatičke identifikacije sa drugima dovodi do toga da se inicijativa osobe usklađuje sa potrebama drugih, da je sposobna za saradnju i timski rad.

Tagged: Erikson