Kako biti odlučan i reći ‘da’

odlucnostAutorka: Dragana Miletić

Mnogi ljudi godinama čekaju da se otvori adekvatna pozicija za njih kako bi napredovali u poslu ili da ih konačno pronađe ljubav njihovog života.

Ono što ih, u najvećem broju slučajeva, razlikuje od ljudi koji su svoje snove ostvarili jeste činjenica da čekaju.

Ljudi se dele na oni koji čekaju prilike i ljude koji prilike za sebe stvaraju. Osnovni preduslov za svrstavanje u ovu drugu grupu ljudi jeste sposobnost da tražimo nešto za sebe i nečemu kažemo ‘da’ bez ambivalencije i neodlučnosti, pa čak i po cenu toga da pogrešimo.

Psihološki tekstovi se mnogo češće bave problemom odbijanja i nesposobnošću nekih ljudi da kažu ‘ne’, nego li srodnim problemom tj. (ne)sposobnošću da se kaže ’da’. Zanemaruje se činjenica da oni koji ne umeju da kažu ‘ne’ često isto tako ne umeju ni da kažu ‘da’ nečemu što zaista žele. Iako ove osobe često deluju veoma otvoreno i spremno na prihvatanje noviteta, ono što oni prihvataju je zapravo nedovoljno selektivno i u većoj meri je posledica straha od odbijanja, a manje posledica autentične želje i uverenosti da su nešto dobro zaista zaslužili.

Šta je potrebno za “Da”?

Reći nečemu ‘da’ i tražiti nešto za sebe zahteva određen stepen zrelosti ličnosti, baš kao i sposobnost da nešto ili nekoga odbijemo. Često se na terapiji dešava da ljudi nauče da kažu ne bez straha od odbijanja, ali tek onda otkrivaju da je sledeća stepenica u razvoju učenje kako tražiti nešto što se zaista želi. Kako bi bili sposobni da nešto tražimo za sebe moramo ispuniti niz preduslova. Pre svega, moramo biti ubeđeni u ispravnost svog izbora. Ambivalencija i neodlučnost su neprihvatljivi u ovoj situaciji. Neodlučne osobe često izbegavaju situacije u kojima moraju same da naprave izbor, te idu linijom manjeg otpora i neselektivno privataju ono što im se nudi bez ikakvih sopstvenih zahteva. Prihvatanje gotovih rešenja nije nužno loše, ali treba preispitati motivaciju ovakvog ponašanja. Ukoliko se gotovo rešenje prihvata jer zaista odgovara našim zahtevima, nećemo govoriti o problemu, ali će problem postojati ukoliko se ono prihvata iz straha da će naša inervencija imati loše posledice. Nakon savladavanja neodlučnosti, onda kada osoba uspe da se opredeli za jednu od opcija, sledeći uslov koji se mora ispuniti jeste snažno samopouzdanje na osnovu koga osoba daje sebi za pravo da traži ono što želi, ono što smatra da joj pripada i da zaslužuje. Takođe, nužan je određeni stepen hrabrosti kako bi se osoba suočila sa mogućim negativnim posledicama ukoliko se pokaže da izbor koji je napravila nije bio adekvatan. Verovatnoća greške uvek postoji, makar u promilima, i spremnost na prihvatanje i negativnih posledica je nužna u svakom izboru.

  • Neodlučnost

Neodlučni ljudi i ljudi sa nedostatkom samopouzdanja se konstantno preispituju da li su doneli dobru odluku i traže od drugih savet i podršku prilikom odlučivanja. Na primer, žena koja birajući cipele slika svaki par i šalje fotografije prijateljima pitajući ih za mišljenje. Ono što moramo imati na umu u kontaktu sa osobama koje imaju ovakav problem prilikom donošenja odluka jeste da je ono što im je zapravo u ovakvim situacijama potrebno, zapravo, mnogo više emotivna podrška nego li racionalna argumentacija. Davno je već rečeno da savete često tražimo onda kada znamo šta nam je činiti, ali nemamo hrabrosti za to. Hrabrost nam je potrebna pri odlučivanju i zbog toga što činjenica da smo sami doneli odluku podrazumeva i da se dalje posvetimo tom putu, što ljudima može biti toliko preplavljujuće da u potpunosti izbegavaju situaciju odlučivanja. Kao i kod osoba koje imaju strah od vezivanja i posvećivanja u vezama, tako i u situacijama bilo kog drugog odlučivanja nespremnost na posvećivanje može izazvati neodlučnost.

  • Nestrpljenje

Dodatni problem predstavlja činjenica da, u slučaju kada nečemu kažemo ‘da’ i zahtevamo od sebe ili drugih nešto, ostvarenje cilja često je negde u budućnosti i neophodno je strpljenje kako bi se to i dobilo. Osoba kojoj je odlaganje zadovoljstva teško, može pre izabrati ono što joj se momentalno nudi nego li ono što možda sama više želi, ali isto ne može da dočeka. Za ovakvo strpljenje osoba mora imati razvijenu sposobnost konstantnosti cilja koja joj omogućuje da isti ne izgubi iz vida čak i kada ostvarenje nije momentalno. Ovakvo odlaganje zadovoljstva može biti frustrirajuće, ali bez sposobnosti tolerancije frustracije i odlaganja zadovoljstva ne možemo govoriti ni o zreloj ličnosti, pa ni o sposobnosti da se nešto traži za sebe.

Ukoliko bilo koji od ovih uslova nije ispunjen, može se desiti da osoba izabere pasivno prihvatanje života, te da između brojnih opcija koje joj se nude uvek bira onu koja deluje najpovoljnije. Ovakav scenario možda ne zvuči isuviše problematično jer osoba ipak bira opcije koje joj odgovaraju. Ipak, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da konstantno prihvatanje jedne od više ponuđenih opcija ukazuje na nesposobnost samostalnog stvaranja novih prilika, tada otkrivamo pasivnost koja osobu sprečava da živi potpuno ispunjen život. Život bez traženja onoga što želimo i mislimo da zaslužujemo je život koji se vodi linijom manjeg otora i pre ili kasnije će pasivnost koju takav život podrazumeva dovesti do nagomilavanja nezadovoljstva u osobi.

  • Opredeljivanje

U analizi neodlučnosti često dolazimo do problema prihvatanja ambivalencije. Osoba koja ne može da se opredeli ni za jednu od ponuđenih opcija često očekuje da će joj u nekom trenutku jedna od opcija biti savršena i da, od tog trenutka, neće morati da se nosi sa ambivalencijom. Nažalost, ambivalencija je nužna i veoma teško dolazimo do situacije koje nam bude isključivo pozitivna ili isključivo negativna osećanja. Uglavnom se prema svemu odnosimo u nekoj meri pozitivno i u nekoj meri negativno i pitanje je samo hoćemo li uspeti da napravimo izbore u kojima će prevladati i ipak u većoj meri biti zastupljena pozitivna osećanja.

Ukoliko je neodlučnost izražena u značajnoj meri, osoba će na situacije u kojima treba doneti odluku reagovati izbegavanjem ili jačanjem anksioznosti.

U slučaju izbegavanja donošenja odluka, osoba se pasivizira. Jedan od simptoma depresije i jeste nesposobnost donošenja odluka. Ipak, to ne znači da su sve osobe sa ovim problemom nužno i depresivne. Rekli smo da neodlučnost može biti povezana i sa anksioznošću. Mnogi stručnjaci neodlučnost vezuju prvenstveno za opsesivno komplusivni poremećaj gde nerealni strahovi vode ka repetitivnim aktivnostima. Upravo te repetitivne aktivnosti kod ovih osoba blokiraju sve moguće neprijatne misli, pa i moguće posledice odlučivanja.

Kako vežbati odlučnost ?

Prvenstveno se treba rešiti zabluda o neodlučnosti. Ljudi koji dugo žive sa nekim problemom počinju da veruju da je on deo njihovog karaktera i ni ne usuđuju se da nešto promene vodeći se logikom da su oni ‘jednostavno takva ličnost’. Kako bi se ovakav stav promenio, dobro je vežbati odlučnost u manje značajnim situacijama. Za početak to može biti izbor restorana za večeru ili izbor garderobe. Kasnije, kada osoba stekne određenu uverenost u to da može postati odlučnija, treba preći i na značajnije životne odluke. Prilikom vežbanja donošenja čak i malih odluka prvi zadatak je naučiti se prihvatanju ‘dovoljno dobrih’ opcija i odustati od traženja idealnog rešenja. Nakon toga, potrebno je stvoriti naviku da se pre odlučivanja sastavi lista prioriteta na osnovu kojih će se sprovoditi proces odllučivanja. Ljudi često ne mogu da naprave izbor jer prethodno nisu utvrdili sopstvene prioritete. Tako, na primer, prilikom kupovine automobila, pre nego li se uopšte uđe u odlučivanje između različitih konkretnih marki i modela, treba sastaviti listu prioriteta po kojoj će se definisati šta je ono najvažnije što će odrediti izbor. Ukoliko se jasno odredi da je najznačajnija snaga, zatim veličina i tek onda dizajn automobila, samo odlučivanjeizmeđu konkretnih modela biće značajno olakšano. Isti princip sastavljanja liste prioriteta pre same konkretne situacije odlučivanja trebalo bi primenjivati i u ostalim situacijama.

Ljudi koji dugo žive sa nekim problemom počinju da veruju da je on deo njihovog karaktera i ni ne usuđuju se da nešto promene vodeći se logikom da su oni ‘jednostavno takva ličnost’. Kako bi se ovakav stav promenio dobro je vežbati odlučnost u manje značajnim situacijama. Za početak to može biti izbor restorana za večeru ili izbor garderobe. Kasnije, kada osoba stekne određenu uverenost u to da može postati odlučnija, treba preći i na značajnije životne odluke.

Druga česta zabluda o odlučivanju je da je poželjno u što većoj meri isključiti osećanja kako bi se donela razumna odluka. Istina je da su, zapravo, baš osećanja ta koja nam olakšavaju izbore onda kada je pred nama preveliki broj opcija. Iako za mnoge odluke verujemo da smo ih doneli potpuno racionalno, naša intuicija ipak ima velikog udela u ovom procesu. Činjenica da se neodlučnost javlja kod osoba sa povredama u delu mozga zaduženom za osećanja potvrđuje nam da osećanja imaju značajnog udela u procesu odlučivanja.

Još jedna korisna navika u situacijama kada se nalazimo pred velikim brojem opcija jeste pokušaj odlaganja traženja dodatnih opcija i saveta od drugih ljudi. Kao na testu sa više ponuđenih odgovora, onaj ko zna tačan odgovor se prvo u sebi preispita, pa tek onda proverava ima li odgovora koji je sam smislio među ponuđenima. Sličan princip treba primeniti i u životnim odlukama jer, kao što je već rečeno, savete često tražimo onda kada znamo šta nam je činiti, a nemamo hrabrosti za to. Stoga se preporučuje prvenstveno dobro preispitivanje sopstvenih osećanja povodom različitih opcija, pa tek onda konsultovanje sa drugima i traženje saveta. Ovo, naravno, ne znači da se treba zatvoriti za tuđa mišljenja i odreći se tuđe perspektive, već samo ih odložiti.

Vežbanjem odlučnosti na ovaj način osoba stiče osećaj sopstvene kontrole i kompetentnosti i osnažuje se sopstveno samopouzdanje, što dalje odlučivanje čini značajno lakšim. Za jačanje samopouzdanja ponekada je dovoljno znati da smo doneli odluku na pravi način, pa čak i ako odluka možda nije bila prava, to jest nije dovela do željenog ishoda.

Pored navedenog, ne treba smetnuti sa uma činjenicu da je i izbegavanje odlučivanja, kao i izbegavanje traženja nečega za sebe, takođe jedna vrsta odluke koja ima određene posledice.