Lažni poremećaji

poremecajAutorka: Dragana Miletić

Lažni poremećaji i simuliranje

Svima je poznato da ljudi ponekada umeju da odglume bolest kako bi nešto dobili ili pred nekim sebe opravdali.

Adolescenti često umeju da odglume bolest kako bi izbegli časove u školi, a i kod odraslih se često dešava da prenaglase neke simptome bolesti kako bi nešto izbegli, dobili ili se pred nekim opravdali. Ljudi ne glume samo fizičke, već i psihičke poremećaje. Iz filmova je svima poznato da se, nakon ozbiljnih zločina, krivci pred sudom često pravdaju sopstvenom neuračunljivošću i postojanjem psihičkog poremećaja. Onda kada se ovakva ponašanja ustale, može se desiti da glumljenje bolesti postaje bolest za sebe.

U literaturi se spominju takozvani lažni poremećaji i simuliranje bolesti. Lažni poremećaji i simulacije se razlikuju samo po cilju koji ponašanje treba da ostvari. Osobe sa lažnim poremećajima imaju cilj da uđu u ulogu pacijenta kako bi dobili pažnju i negu, i kliničari ih često prihvataju kao takve, dok je kod simuliranja cilj neka eksterna dobit kao što je novac i često se ne prihvataju kao legitimni pacijenti. U oba slučaja postoji namerno stvaranje ili prenaglašavanje simptoma neke bolesti ili poremećaja.

Osobe sa lažnim poremećajima mogu lagati o svojim simptomima izmišljajući ih ili prenaglašavati, namerno povređivati sebe kako bi izazvali simptome ili lažirati testiranja tako što će, na primer, namerno kontaminirati uzorak urina ili slično. Oni su čak spremni na veoma neprijatna i bolna, pa čak i rizična testiranja i operacije kako bi pridobili pažnju koju inače dobijaju realno bolesne osobe. Rad sa osobama koje imaju lažne poremećaje je pokazao da se uz lažni poremećaj često javljaju i neka druga mentalna oboljenja, posebno poremećaji ličnosti.

Razlikovanje od psihosomatskih oboljenja, konverzija ili hipohondrije

Treba razlikovati ove poremećaje od psihosomatskih oboljenja, konverzija ili hipohondrije.Postoje različiti poremećaji kod kojih je karakterisitično da osoba svoje unutrašnje probleme i nerazrešene psihičke konflikte rešava tako što se fokusira na telo. U slučaju hipohondrije, osoba je preokupirana strahom od nekog ozbiljnog oboljenja, te svoju pažnju u potpunosti fokusira na sopstveno telo tražeći moguće simptome bolesti. Ipak, iako nema nikakvih organskih osnova, hipohondrična osoba zaista veruje da je obolela od neke bolesti. U slučaju lažnih poremećaja osoba je svesna da samovoljno stvara simptome ne bi li dobila pažnju i negu. Konverzivni poremećaji, sa druge strane, prepoznaju se po telesnim problemima za koje ne postoji nikakva organska osnova. Ipak, problem sa kojim se osoba nosi, za razliku od lažnog poremećaja, je realan.

Kriterijumi za prepoznavanje lažnog poremećaja su sledeći :

Osoba svesno izaziva ili glumi fizičke ili psihičke simptome

Motivacija za ovakvo ponašanje je ulaženje u ulogu pacijenta te dobijanje pažnje i nege koju imaju bolesni ljudi

Nema spoljašnjih podsticaja za ovakvo ponašanje (ekonomski i finansijski ciljevi, izbegavanje suda i slično)

Lažni poremećaji su prvi put predstavljeni u zvaničnoj kategorizaciji poremećaja 1980. godine. Uključeni su u kategorizaciju gde su predstavljeni kao poremećaji karakterisitčni po psihičkim i fizičkim simptomima koji su namerno izazvani kako bi osoba ušla u ulogu pacijenta i time dobila pažnju, negu i podršku drugih. Ovi ljudi se, ipak, prihvataju kao legitimni pacijenti jer je pretpostavljeno da imaju emotivne potrebe (kao i svi ostali), ali nemaju sposobnost razumevanja sopstvenog emotivnog života, kao ni sposobnost da zadovolje svoje emotivne potrebe na adekvatniji način.

Traženje podrške kroz lažni poremećaj

Povezanost nezadovoljenih emotivnih potreba sa glumljenjem bolesti vidi se dobro u primeru žene koje je nakon raskida duge veze razvila lažni poremećaj. Radilo se o ženi koja je radila kao sekretarica u proizvodnom preduzeću, bila odgovoran radnik i živela povučenim i mirnim životom. Ni po čemu se nije moglo pretpostaviti da može razviti lažni poremećaj. Stvari su se naglo promenile kada je dugogodišnji momak sa kojim je živela ostavio zbog druge žene. Prestravljena i prepuštena slučaju, nemajući u svom životu nikoga ko bi joj pružio utehu, izabrala je bolest kao način da se izbori sa sopstvenom usamljenošću. Svoju mrežu podrške, u ovom teškom trenutku, našla je pojavivši se jednog dana na poslu sa izjavom da joj je dijagnostifikovan rak dojke. Vremenom je ušla i u grupu podrške ljudima koji boluju od raka, obrijala glavu kako bi iscenirala efekte hemoterapije i držala dijetu kako bi izgubila dovoljno kilograma. Tek nakon nekog vremena su članovi grupe podrške otkrili neke nedoslednosti u njenoj priči, te je isključena iz grupe i poslata na terapiju.

Vrste lažnh poremećaja

U literaturi se sreću opisi tri tipa ovog poremećaja:

– Uobičajeni lažni poremećajikoji su najzatupljeniji i sreću se češće kod žena (72%) i to često onih žena koje rade u ustanovama povezanim sa zdravstvom. One ne obilaze različite centre kako bi dobile neki drugačiji tretman i često imaju istoriju emotivnih, seksulanih problema, kao i problema u braku.

Munhausenov sindrom koji se najčešće sreće kod muškaraca u četrdesetim godinama života. Često se radi o muškarcima koji su samci i imaju još neki poremećaj, na primer antisocijalni poremećaj ličnosti. Oni često prelaze iz jedne zdravstvene ustanove u drugu, pa čak i dosta putuju menjajući gradove i ustanove u kojima se leče. Do promene ustanove dolazi onda kada bivaju otpušteni iz prethodne. Simptome i nastanak svoje bolesti često opisuju na izuzetno dramatičan način. Istoriju slučaja sopstvene bolesti izmišljaju, a činjenicu da nemaju dokaza na papiru opravdavaju najraznovrsnijim izgovorima. Od ovih osoba može se čuti da je ordinacija prethodnog doktora izgorela u požaru i da nema nikakve preostale dokumentacije ili da su njegovi papiri zagubljeni, pa čak i to da su zapravo oni tajni agenti koji ne smeju nikome da otkriju svoje prethodne identitete, a samim tim ni medicinske kartone. Laži kojima preuveličavaju sopstveni značaj su kod ovih osoba izuzetno česte.

Munhausenov sindrom preko zastupnika je poseban slučaj lažnog poremećaja u kome osoba trvdi da postoji poremećaj kod nekog za koga je ona odgovorna (uglavnom se radi o detetu). Majke sa ovim poremećajem su uglavnom udate, školovane pripadnice srednje klase u svojim dvadesetim godinama života. Ove majke često imaju dijagnozu depresije, histrioničnog ili graničnog poremećaja ličnosti. Ovo je izuzetno opasan slučaj, jer osoba može namerno nanositi štetu detetu kako bi uverila ostale da poremećaj postoji.

Teško je pouzdano odrediti učestalost javljanja lažnih poremećaja. Po nekim istraživanjima od 0.5 % do 2% pacijenata u opštim bolncicama ima neke lažne simptome, dok je 10% groznica i povišene temperature nepoznatog porekla, zapravo, lažni simptom. U okviru psihičkih poremećaja još je teže odrediti učestalost, te zbog toga određeni stručnjaci savetuju da se ne govori o poremećaju, već o vrsti ponašanja, takozvanom lažnom ponašanju. Navešćemo kriterijume koji ukazuju na moguće lažno ponašanje :

Kriterijumi koji ukazuju na moguće lažno ponašanje

Istorija bolesti je dramatična, ali nedosledna

Izuzetno dobro poznavanje zdravstvene i medicinske terminologije, kao i udžbenički prikaz bolesti

Postojanje brojnih ožiljaka od prethodnih operacija

Javljanje novih ili dodatnih simptoma onda kada se testiranjem dokaže da osoba nije bolesna

Odbijanje osobe da se zdravstveni radnici koji je lečesusretnu sa članovima njihove porodice ili njihovim prijateljima

Nedosledan odgovor na tretman

Nedosledni simptomi

Pogoršavanje stanja u periodu pred otpuštanje iz bolnice

Nestanak simptoma odmah nakon prihvatanja u ustanovu

Izuzetno bliski odnosi sa osobljem i ostalim pacijentima

Tvrdnja o prethodnim emotivnim ili fizičkim problemima o kojima nigde nema zapisa

Odbijanje psihoterapije

Iako ljudi sa ovakvim problemom žele da budu pacijenti, oni uglavnom ne žele psihijatrijsku ili psihoterapijsku pomoć. Razlog odbijanja psihijatrijske pomoći može biti činjenica da je, po njima, psihijatrijska ustanova nižeg statusa u odnosu na onu koja se bavi fizičkim oboljenjima. Ipak, verovatnije je da njih odbija činjenica da se psihoterapeuti i psihijatri bave emocijama koje oni žele da izbegnu. Kada, nakon ispitivanja i analize, ove osobe suočimo sa činjenicom da nisu oboleli i pokažemo im dokaze za to, oni uglavnom veoma besno odbijaju da prihvate te zaključke i prelaze u drugu bolnicu. Takođe se dešava i da se samo odjave, te nakon nekog vremena prijave pod drugim imenom.

Ukoliko, nakon otkrivanja laž,i ipak budu ubeđeni da otpočnu psihoterapijski rad, uglavnom se u tom radu dolazi do otkrića da su u detinjstvu imali emotivnih problema. Često se otkriva i da su bili zanemarivani u detinjstvu, da im je nedostajalo pažnje, kao i da je postojalo destruktivno ponašanje. U porodici je bilo čestih bolesti, a često je i još neki član porodice sklon lažnim poremećajima.

Lažni poremećaji i internet

Porast upotrebe računara i interneta je, na više načina, uticala na ispoljavanje lažnih poremećaja. Prvo, dostupnost informacija dovela je do lakšeg pristupa stručnoj literaturi iz koje osobe uče spisak simptoma i načine njihovog ispoljavanja. Što više informacija osoba prikupi, moći će da ubedljivije odglumi poremećaj. Pored toga, postojanje medicinskih kartona na internetu, onima koji su iskusniji na polju kompjutera i interneta, omogućilo je da preko interneta preprave svoje medicinske kartone i unesu dodatne probleme u svoju istoriju bolesti.

Poseban problem jesu, na internetu sve češće, grupe podrške ljudima obolelih od ozbiljnih bolesti. Osobe sa lažnim poremećajem se uključuju u ove grupe ne bi li dobile pažnju i podršku članova. Kako se radi o grupama u kojima se govori o veoma osetljivim temama i gde je podrška i poverenje članova od ključnog značaja, otkrivanje osoba sa lažnim poremećajem može značajno destabilizovati grupu gubitkom poverenja i međusobnim udaljavajem članova. Ipak, upravo zbog dostupnosti informacija, ove osobe umeju da deluju izuzetno uverljivo u svojim izjavama na forumima, tako da ih je vema teško otkriti. Tek nakon nekog vremena, uglavnom na osnovu nedoslednosti različtih priča, dešava se da budu otkriveni. U tom slučaju, neretko se dešava da ove osobe samo pređu na drugi forum koji se bavi nekim drugim problemom. Na primer, ukoliko osoba glumi da je obolela od raka dojke, onda kada bude otkrivena, preći će na forum za podršku ljudima obolelim od side ili neke druge ozbiljne bolesti. Zbog ovakvih slučajeva se preporučuje administratorima različitih foruma grupa podrške obolelima da se edukuju o ovom problemu ne bi li za što kraće vreme otkrili osobe sa lažnim poremećajima.

Tretman lažnih poremećaja

Prvi cilj tretmana jeste promena ponašanja osobe i smanjenje pretrane upotrebe zdravstvenih usluga. U slučaju kada se radi o lažnom poremećaju sa posrednikom, prvi cilj je, naravno, osigurati bezbednost svakoj realnoj ili potencijalnoj žrtvi. Onda kada je ovaj početni cilj ostvaren, tretman se fokusira na one psihološke probleme koji stoje u pozadini ponašanja. Uz pomoć terapeuta, ove osobe dolaze do korena svog problema, tj. do otkrića zbog čega im je, zapravo, bila toliko potrebna pažnja i saosećanje drugih da su izmislili bolest. U terapiji se menja način na koji se osoba nosi sa osećanjima i kako ih doživljava. Takođe se često u tretman uključuju i članovi porodice koji uče kako da ne dođu u situaciju da nagrađuju pogrešne oblike ponašanja i na taj način olakšavaju osobi da ostane u problemu. Ovo je izuzetno težak zadatak za okruženje jer se od njih često traži da koriguju način na koji reaguju na žalbe osobe sa problemom i na njene pozive na simpatije i saosećanje.

Ukoliko se sa tretmnom ne počne na vreme ,ove osobe rizikuju ozbiljne zdrastvene probleme. Problemi mogu biti posledica samopovređivanja koje ima za cilj stvaranje simptoma, ali i prevelikog broja testiranja i tretmana koje dobijaju glumeći bolest.