Emocionalne kompetencije nam omogućavaju da budemo zadovoljniji sobom kao i da budemo zadovoljniji svetom oko sebe..

U razvijenim emocionalnim kompetencijama sve se češće sagledava ključ ka boljem zdravlju, većem doživljaju sreće i bliskosti, postavljanju jasnije vizije ličnih ciljeva , dosezanju većeg uspeha u poslu i životu uopšte, ostvarivanju viših ciljeva, osećanja ličnog zadovoljstva, postizanju liderstva u međuljudskim odnosima, unapređenju naše samosvesti, učenja, veće jasnoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. U psihoterapijskom smislu, svaki problem je zapravo emocionalni problem. Ono u šta ne investiramo emocije ne opaža se ni kao važno, pa nam ne može doneti bitne probleme, a ni dovesti do velikog zadovoljstva. Jedan od koncepata koji se koriste u objašnjavanju važnosti emocionalnog razvoja jeste i koncept emocionalne inteligencije.

Emocionalnu inteligenciju prepoznajemo preko sposonosti osobe da spoznaje sopstvene emocije, da njima upravlja, da poseduje sposobnost samomotivacije, prepoznaje emocije drugih ali i da poseduje umeće održavanja međusobnih emocija.

Ljudi se razlikuju po svojim sposobnostima u svakoj od ovih oblasti. Greške u emocionalnim veštinama mogu se popravljati, na njima se uspešno može raditi. Svako od ovih područja u velikoj meri predstavlja uvežbane obrasce reagovanja koji mogu biti više ili manje funkcionalni, ali se mogu menjati i usavršavati.

Samoposmatranje omogućava praćenje svesti tokom strasnih i burnih osećanja.Time, biti samosvestan značilo bi biti svestan našeg raspoloženja, kao i misli koje to raspoloženje prate.

Postoji logična razlika izmađu stanja kada smo svesni osećanja i kada pokušavamo da ih zanemarimo. Prepoznati neprijatno osećanje znači želeti da ga se oslobodimo, tako da bi ova dva stanja dalje išli jedno sa drugim.

Ø Samopouzdanje i emocionalna inteligencija

Samosvest podrazumeva svest o sebi, o svojim istinskim osećanjima, željama i mislima, o svojim postupcima i osobinama, mogućnostima i ograničenjima. Samosvest podrazumeva još nešto – svest o svojoj vrednosti. Nazivamo samosvesnima one ljude koji sebe uvažavaju i cene. To dvoje je usko povezano. Ako ne poznajemo sebe, ne znamo koliko vredimo. Sebe ili potcenjujemo ili precenjujemo, često naizmenično. Pritom nas nagriza osećaj duboke nesigurnosti. Uzalud pokušavamo da ga ugušimo. Nesigurnost je posledica udaljenosti od sebe i ne može se ukloniti dok se sebi ne približimo.

Mnogi se žale da im nedostaje samopouzdanja. Tragaju za nečim što bi im ulilo samopouzdanje, ili traže načine da ga steknu. Kao da je samopouzdanje nešto spoljašnje, neka čudotvorna tečnost koja se u nekog može usuti. Ili nekakav deo koje se u čoveka može ugraditi. Samopouzdanje se lako brka sa nadmenošču i ohološću. Sasvim pogrešno. Nije pun samopouzdanja onaj ko se busa u prsa, vičući „ja sam najbolji“. Naprotiv, upravo oni kojima nedostaje prave vere u sebe imaju potrebu za ovom vrstom isticanja. Samopouzdanje se ne može niti steći, niti imati. Ono je odnos prema sebi, ne osobina ili stvar.

Samopouzdanje je izraz samosvesti. Samopouzdan čovek drži do sebe. To znači da je svestan sebe. To znači da sebe uzima ozbiljno, da ne zanemaruje, ne nipodaštava, svoja osećanja, želje, iskustva, doživljaje, mišljenja, osobenosti, mogućnosti.

Samopouzdanje uključuje pozitivno vrednovanje sebe i verovanje u sopstvene sposobnosti, utiče na sva relevatna ponašanja (suzdržanost, poverenje u ljude, asertivnost i sl.). Često se verbalizuje do određene mere (osoba iskazuje da je dobra u nečemu) ili kao verovanje u opštu dobrotu i sposobnost. Na samoupouzdanje značajno utiče podsticanje okoline i uticaj drugih. Poverenje u sopstvene snage je jedan od osnovnih ciljeva koji se u psihoterapijskom radu postavljaju.

Ø Samoostavarenje i emocionalna inteligencija

Samoostvarenje je termin koji se odnosi na pretpostavljenu univerzalnu, urođenu i spontanu težnju za uspostavljanjem, aktualizacijom i razvojem, sopstvenih suštinskih mogućnosti. To je aktivna težnja za zdravljem, impuls usmeren ka rastu, odnosno ostvarivanju ljudskih potencijala. Takođe je istovremeno i sâm cilj kojem se teži, idealno stanje ličnosti, u kojem nema agresivnosti, sebičnosti ili neurotičnosti. To je stanje, pozitivno određeno, podrazumeva prihvatanje i ispoljavanje unutrašnjeg Ja, odnosno postizanje punog razvoja ličnih potencijala. Prema Maslovu, ovo je osnovni ljudski motiv. U Jungovoj psihologiji samoaktualizacija je drugi naziv za individualizaciju koja znači samosvest.

Ø Emocionalna inteligencija i socijalna inteligencija

Emocionalna inteligencija (EI) ima svoje korene u konceptu socijalne inteligencije koji je početkom 20-tih godina prošlog veka razvio psiholog E.L. Thomdine. Ovaj autor jedefinisao socijalnu inteligenciju kao sposobnost da se razumeju drugi ljudi, da se sa njima uspešno komunicira, jednostavno da se u odnosima sa drugim ljudima ponašamo zrelo i mudro. Socijalna inteligencija obuhvata interpersonalnu inteligenciju kao sposobnost da se pronikne u ono što motiviše druge ljude, kako i zašto oni rade i kako da se sa njima uspešno sarađuje. Istraživanja pokazuju da svi izuzetni menadžeri, prodavci, političari,profesori, lekari itd. imaju izraženu interpersonalnu inteligenciju. Interpersonalna inteligencija je analogna vrednost, samo okrenuta našem unutrašnjem biću. Ona je sposobnost da oformimo jasnu i preciznu sliku samog sebe, svog identiteta, kao i da se na osnovu tako stvorenog modela uspešno ponašamo u svakodnevnom životu. Termin emocionalna inteligencija su prvi upotrebili psiholozi Peter Salovery i John Mayer sa univerziteta Yale, pre petnaestak godina. Prema njihovoj postavci, emocionalna inteligencija je sposobnost da posmatramo, razumemo i razlikujemo svoje i tuđe emocije i da tako dobijene informacije koristimo kao osnovu za svoje razmišljanje i postupke. Suština emocionalne inteligencije je da spoznamo svoje i tuđe emocije, da vladamo njima umesto da one gospodare nama, da razum ne bude prevladan nagonima i impulsivnošću.

Poslednjih godina fenomen emocionalne inteligencije ponudio je odgovore na mnoga pitanja koja su nas oduvek zanimala: zašto nam se čini da neki ljudi naprosto nadareni da uživaju u životu, zašto se najzapaženiji đak u razredu obogati kada poraste, zašto nas neki ljudi osvoje na prvi pogled, dok smo prema drugima nepoverljivi, zašto neki iz nevolja isplivaju sa lakoćom, a drugi potonu? U čemu je tajna najboljih prodavaca, najtraženijih menadžera i najuspešnijih lidera? Pitanje je, dakle: “Koji umni kvaliteti određuju uspeh”? Tema emocionalne inteligencije zaintrigirala je različite i široke slojeve poslovnog, i ne samo poslovnog sveta.

Samosvest i samomotivacija

Pojedinci ispunjeni samomotivacijom teže da ostvare rezultate koji su iznad njihovih očekivanja kao i očekivanja drugih ljudi. Samomotivacija znači da možete da pronađete zadovoljstvo u onome što radite i da vam nisu potrebni spoljni stimulansi (velika plata status, nagrade, kazne ili pretnje) da bi se pokrenuli na akciju. Samomotivacija ili samodokazivanje predstavlja najviši nivo zadovoljenja ljudskih potreba, kada ljudi obavljaju poslove prvenstveno zbog sebe, zato što ih ti poslovi ispunjavaju ili za njih predstavljaju kreativni izazov, a ne zato što ih neko primorava ili nadgleda. Ljubav prema poslu, nepresušna energija, želja da se uči, lojalnost prema firmi koja im omogućava da rade zanimljiv i kreativan posao, predstavljaju odlike ljudi sa visokom samomotivacijom. Ovi pojedinci, čak i kada se suoče sa teškoćama ostaju optimisti, jer njihova samokontrola kombinovana sa željom za postizanjem prevladava depresiju i frustraciju. Odlika ovih pojedinaca je da oko sebe okupljaju ljude sličnih profila, što može da predstavlja snažan podsticaj čitavoj organizaciji.

Istraživanja pokazuju da je samo 20 % radne populacije u stanju da sami sebe motivišu,

dok motivacija preostalih 80 % ljudi zavisi od toga kako se drugi prema njima ponašaju.

Ø Samosvest i razumevanje tuđih emocija

Razumevanje tuđih emocija podrazumeva, pre svega, sposobnost da stvari posmatramo iz pozicije svojih sagovornika (empatija), da razumemo njihove emocionalne potrebe, brige i želje i da u skaldu sa tim saznanjima “vučemo” inteligentne poteze. Empatija je jedna od najvrednijih veština, jer nije jednostavno proniknuti u razmišljanje i emotivno stanje svojih sagovornika, posebno ako se zna da se 90 % komunikacije između ljudi odvija neverbalno, kroz “govor tela”. Dobra vest je da iako je empatija urođena osobina, ona se može trudom i iskustvom izgraditi i unaprediti.

Kada govorimo o emocijama ljudi, nestaju hijerarhijske razlike i barijere. Svi delimo iste emocije, i one treba da nas spajaju sa drugim ljudima, a ne da nas razdvajaju. To je razlog, a to potvrđuju i istraživanja, da su oni ljudi koji su u stanju da prepoznaju osećanja drugih, uspešniji i omiljeniji na poslu. Sve ovo, naravno, ne znači da treba da damo prioritet potrebama drugih ljudi u odnosu na sopstvene ali, da bismo doneli inteligentne odluke, treba da budemo svesni stavova i emocija drugih i da ih uzmemo u obzir.

Neki naučnici smatraju da tradicionalni IQ, odnosno kognitivna konvencionalna inteligencija koja se meri koeficijentom inteligencije, ne doprinosi više od 4 % sveopštem uspehu, dok emocionalna inteligencija doprinosi skoro 25–30 %. Ostaje značajnih 60–70 % koji zavise od drugih vrsta inteligencije, kao što su praktična inteligencija, kreativna inteligencija, profesionalne veštine (stručnost) u konkretnoj aktivnosti na poslu, kao i od drugih faktora kao što su društveni status, sreća i dr.

Ø Samosvest i samokontrola

Samokontrola ili upravljanje svojim emocijama oslobađa nas opasnosti da budemo zarobljenici sopstvenih emocija. Normalno je da ljudi prolaze kroz loše raspoloženje i da imaju potrebu za emotivnim istupima, ali samokontrola omogućava da se jake emocije kontrolišu i kanališu, i da se iskoriste za svoje dobro, a ne protiv sopstvenog interesa. Jedan od važnih elemenata samokontrole je sposobnost da se nosite sa stresnim situacijama.

Lideri sa izraženom samokontrolom su u stanju da u firmi stvore atmosferu umerenosti, poverenja i korektnosti, u kojoj će “unutrašnje borbe” za pozicije biti znatno smanjene, što otvara put produktivnosti. Samokontrola ima takođe jedan zanimljiv “domino-efekat” na čitavu organizaciju. Ukoliko se lider ističe svojim umerenim i smirenim pristupom, svisu izgledi da u takvom ambijentu niko neće želeti da bude “usijana glava”. Ukoliko na vrhu nema nekontrolisanog i impulsivnog ponašanja, neće ga biti ni u čitavoj organizaciji.

Ø Može li se emocionalna inteligencija razvijati?

Mnoga istraživanja ukazuju da može. Za razliku od intelektualnog funkcioniranja, koje se može razvijati u određenoj dobi i do određenih granica, emocionalna inteligencija se može razvijati u svim segmentima, bez obzira na životnu dob. Svako od nas može naučiti koje veštine sačinjavaju npr. uspešan timski rad, i razvijati te veštine u svakodnevnom radu. Svako može vrlo uspešno naučiti komunicirati i kontrolisati svoje emocije. Svako može spoznati sebe, ukoliko to želi i ukoliko tome posveti određenu pažnju i napor. Emocionalna inteligencija se samo donekle može razviti automatizmom (suočavanjem s različitim situacijama kroz odrastanje). Da bi se razvila na pravi način, potrebno je usvojiti znanja i stalno praktikovati nove veštine dok ne pređu u naviku. Ono što najviše vežbate, to i postajete. Ako vežbate aktivno slušanje, postaćete izvrstan slušač i poznavalac ljudi oko sebe, što je nenadmašna poslovna i lična prednost. Ako vežbate aktivno zauzimanje za sebe, uspećete zadovoljiti veliku većinu vaših potreba.

Kao što se može videti, emocionalna inteligencija je koncept koji grupiše mnoge psihološke pojmove koji su povezani sa emocionalnim kompetencijama. Time je doprineo da se, u velikoj meri, razbiju stereotipi o emocijama kao iracionalnim i ometajućim tvorevinama koje stoje na putu razumnom i racionalnom odlučivanju.

Tagged: ana gvozdic, emocionalne kompetencije, ivana paunovic, psihoterapija, rad na sebi