Povređenost i saosećanje

povezivanjeAutorka: Renata Senić

Povređenost je preterana i nezdrava emocija koja nastaje kao posledica tumačenja da se neko prema nama poneo loše, na način koji nismo zaslužili. 

Desilo se svakom da bude povređen, pa i da provede sate i dane razmišljajući o razlozima iz kojih ga je neka draga osoba povredila. Specifične misli vezane za osećanje povređenosti odnose se na procenu da nas je druga osoba namerno povredila. Osećanje povređenosti dovodi do toga da iz vida gubimo celovitu sliku, širinu mogućnosti koje su na datu osobu mogle uticati da reaguje na izvestan način, koji smo mi protumačili kao povređujuć i loš. Ne samo da gubimo iz vida širu sliku, već se isključivo fokusiramo na negativno. Negativno ocenjujemo postupke druge osobe i precenjujemo sopstvenu povređenost, često uz jadikovanje i samosažaljenje. Neretko se osećamo i besno. Budući da razmišljamo da se neko poneo izuzetno loše prema nama, često nas preplavi agresivnost. Međutim, kako uz povređenost uglavnom ide i „durenje“, „namoćorenje“, mi tu agresivnosti ili ispoljavamo pasivno prema drugoj osobi, ili je okrećemo prema sebi. U prvom slučaju se na tih način svetimo, dok u drugom postajemo sve potišteniji. Iz te potištenosti se najčešće “izlije” napad besa ili, ako ništa ne radimo po pitanju nje, polako počinjemo da se osećamo depresivno. 

Izgleda da je sržna tačka povređenih ljudi njihova nemogućnost ili nevoljnost da se zapitaju iz kojih se razloga druga osoba ponela na određen način. Dakle, osnovni uzrok povređenosti možemo da opišemo kao umanjeno razumevanje druge osobe i preterano fokusiranje na sopstvena osećanja koja su nastala kao posledica tumačenja da nam je taj drugi učinio nešto nažao, nešto što nismo zaslužili.

Povređenost je nezdrava emocija koju sami stvaramo tumačenjem da „nismo zaslužili“ da se neko prema nama „tako“ ponaša. Ona dovodi do toga da iz vida gubimo celovit doživljaj stvarnosti, fokusiramo se na negativno, jadikujemo, durimo se, ponašamo se pasivno-agresivno ili „gutamo“, te agresivnost okrećemo ka sebi, što dovodi do jačanja intenziteta povređenosti. 

Kako da prepoznamo osećanje povređenosti?

Povređena osoba precenjuje nepravednost ponašanja druge osobe i opaža je kao nezainteresovanu, ravnodušnu, uglavnom i sebičnu. S druge strane, sebe opaža kao usamljenu, napuštenu, bez tuđe pažnje i razumevanja. Budući da je fokusirana na svoj psihički bol, uglavnom se seća i  prethodnih situacija u kojima je bila povređena, što povratno uvećava osećaj usamljenosti i, često, dovodi do pojačavanja kako povređenosti, tako i ljutnje. Iz svih ovih razloga, povređena osoba se povlači i „nadureno“ čeka izvinjenje. Ubeđena u svoju ispravnost, očekuje da se drugi izvini za svoja nedela. Ona ili ukida komunikaciju s drugom osobom ili, ako je iz nekog razloga prinuđena da održi komunikaciju, to radi veoma distancirano, često vrlo ironično (trudi se na različite načine da pošalje neverbalnu poruku o intenzitetu svog bola i da „iznudi“ izvinjenje). Ako njeni neverbalni pokušaji ukazivanja na ličnu povređenost ne upale, uglavnom dolazi do kritika i pojačanog sarkazma, ali bez otkrivanja pravih razloga iz kojih se oseća povređeno.

Šta se dešava u telu povređene osobe?

Bol u grudima i mučnina u stomaku nisu samo metafore koje opisuju povređenost. Poznato je da psihičko utiče na fizičko i da psihički bol može da se manifestuje kao fizički. Ako povređena osoba oseća da je „steže srce“ (pod uslovom da je fizički zdrava), moguće je pronaći psihološke korelate koji su doveli do tih senzacija. Emocionalni stres često izaziva grčenje mišića i ubrzava rad srca, takođe može da ubrza aktivnost stomaka i da dovede do ubrzanog i veoma plitkog disanja. Zapravo, psihički bol aktivira iste regije mozga koje bivaju aktivirane kada osećamo fizički bol. Zaključujemo da su povrede psihičke i fizičke prirode povezane.

Istraživači su nedavno otkrili način na koji emocionalna povreda može da utiče na naše fizičko stanje. Deo mozga zaslužan za regulaciju emocionalnih reakcija, koji se zove anteriorni cingularni korteks, objašnjava povezanost psihičke i fizičke povređenosti. Kada doživljavamo pojačan stres, ovaj deo mozga pojačava aktivnost nerva koji je povezan s našim vratom, grudima i stomakom. Kada je taj nerv preterano stimulisan, ljudi osećaju bol i mučninu.

Kako da pomognemo povređenoj osobi?

S druge strane, sposobnost saosećanja s drugima može dovesti do osećanja tuđeg bola, ali i do umanjenja psihičkih tegoba osobe s kojom saosećamo.  Saosećanje s povređenom osobom izoštrava našu percepciju za bol. Ukoliko je naša sposobnost saosećanja razvijena, u stanju smo da osetimo tuđu povređenost. Ako prema toj osobi osećamo privrženost i simpatije, naše blage i pozitivne emocije mogu da joj pomognu da reguliše svoje stanje tenzije i ublaži osećanje povređenosti. Psihološkim jezikom kažemo da „pridruživanje“ dovodi do regulacije emocija. Socijalna podrška i saosećanje mogu povratno da regulišu moždanu aktivnost povređene osobe.  Postoji nekoliko moždanih regiona odgovornih za redukciju neprijatnosti, bola i povređenosti. Mada biolozi nisu sasvim sigurni na koji način psihološki input reguliše ove moždane puteve, istraživanja su pokazala da saosećanje i simpatija, čak i jednostavna ljubaznost i podrška dovode do umirenja moždanih regiona odgovornih za bolne stimuluse i do aktivacije onih delova mozga koji utiču na umanjenje stresa i povećanje osećaja prijatnosti.

Iako postoje mnogobrojne tehnike samopomoći, kao i psihoterapijske tehnike koje povređenim pojedincima „šire vidike“ i pomažu im da preuzmu intrapsihičke i međulične korake za oslobađanje od ove nezdrave emocije, nedavno sprovedena istraživanja ukazuju da dobri međuljudski odnosi, socijalna podrška i saosećanje, zapravo, mogu dovesti do istih efekata. Preporuke povređenim, depresivnim i usamljenim osobama da se okruže ljudima od poverenja i ne zatvaraju u sebe imaju, kao što vidimo, i naučna potkrepljenja.

Kako da povređena osoba pomogne sebi? 

Razumevanje druge osobe povećava mogućnost da s njom sasećamo. Saosećanje smanjuje intenzitet povređenosti. Zapravo, saosećanje menja i kvalitet povređenosti. Kada istinski saosećamo s nekim dragim ko nam je učinio nešto nažao, mi više ne osećamo nezdravu povređenost, već zdravo žaljenje.

Žaljenje je emocija koja nas ne tera da budemo pasivno-agresivni, da se durimo i satima razmišljamo o “pokvarenosti” osobe koja nam je učinila nešto nažao. Naprotiv, kada nam je žao povodom nekog nemilog događaja, motivisani smo da ga prevaziđemo, porazgovaramo sa osobom koja je doprinela našem osećanju žalosti, težimo da pronađemo rešenje, prevaziđemo konflikt i pospešimo bliskost s tom dragom osobom.

 

 

Kako da prevaziđemo povređenost i razvijemo saosećajnost i bliskost?

Pod raznoraznim izgovorima, poput nezainteresovanosti i ideje da su drugi nezainteresovani, sve se više ljudi žali na suštinsko nerazumevanje s drugima i, posledično, nedostatak prave bliskosti, osećanje povređenosti, odbačenosti.

Kada ih potom upitam da li su s nekim popričali na tu temu, odgovor je negativan, a obrazloženje se uvek odnosi na motive drugih ljudi: “Neće da čuju”, “Interesuju ih samo površne teme”, “Plitki su, ne bave se dubinskim stvarima”…

Zvuči kao da ljudi, koji se osećaju povređeno i ozlojeđeno, zapravo ni ne pokušavaju da upoznaju svoje sagovornike. Kada se osete povređeno u intimnim odnosima, prethodna uverenja dovode do toga da ni ne pokušaju da razreše problem.

Kako da “dobijemo” bliskost, ako nismo spremni da se otvorimo? Kako da se otvorimo ako imamo pregršt negativnih predrasuda i, ako se iza tih predrasuda kruju, nama nejasni ili nedovoljno jasni, strahovi i nepoverenje?

Prvi korak ka ostvarenju bliskosti je prevazilaženje (ili barem razumevanje i tolerisanje) sopstvenih strahova od povreda/ostavljanja/bolnih nerazumevanja.

Zatim nam je potreban trud da razumemo sebe. Tek kada postanemo sposobni da razumemo sebe, da prihvatimo sopstvene vrline i mane, da uvidimo da smo samo pogrešivi ljudi i odustanemo od ideja o narcističkom uzvišenju i neprikosnovenoj posebnosti naše ličnosti, tada nam se otvaraju vrata za razumevanje drugih ljudi.

Kada se strahovi (posredstvom terapije, knjiga samopomoći ili uz pomoć nekog od poverenja) prevaziđu, tada možemo da govorimo o saosećanju koje je preduslov istinskog razumevanja.

Jednan terapijski metod, koji je nekada bio mnogo popularniji nego što je to danas, zapamćen je prevashodno po njegovom tvorcu. Karl Rodžers, tvorac “klijentom usmeravane terapije” veliki je značaj pridavao empatiji (saosećanju). Jedna od najobuhvatnijih definicija empatije potiče upravo od njega.

Rodžers kaže: “Empatisati znači ući u privatni opažajni svet druge osobe i sasvim biti u njemu –  kao kod kuće. Ovo uključuje sveprisutnu i stalnu osetljivost  na menjajuće doživljaje koji teku u drugoj osobi…od straha, besa, nežnosti, konfuzije ili bilo čega što on/a doživljava. To znači privremeno živeti u njegovom/njenom životu, pažljivo se kretati po njemu bez davanja sudova. To znači primećivati značenja kojih je on/a jedva svestan, ali ne pokušavati otkriti osećanja kojih je ova osoba totalno nesvesna – pošto bi to bilo suviše ugrožavajuće. To uključuje saopštavanje onog što ste primetili u njegovom/njenom svetu dok ste gledali svežim i neuplašenim očima one elemente kojih se ta osoba plaši. To znači često proveravati s njim/njom tačnost Vaših zapažanja i biti vođen odgovorima koje dobijate… Biti s drugim na ovaj način znači da za to vreme ostavljate po strani gledišta i vrednosti kojih se sami držite, s ciljem ulaska u tuđi svet bez predrasuda.

Da li uspevate da svet gledate “iz tuđih cipela”, bez osuda i s autentičnom zainteresovanošću?

Ukoliko Vam prethodno objašnjenje empatije zvuči kao prezahtevno, a ipak želite da svet razumete iz perspektive sagovornika, problem je rešiv!

Postoji nekoliko smernica za razgovor koji vodi suštinskom razumevanju i saosećanju sa sagovornikom.

Smernice su sledeće:

  • Usmerite se na emotivnu komponentu onoga što Vaš sagovornik govori (koji god da je sadržaj u pitanju, nemojte ga zanemariti, ali posebno obratite pažnju na to kako se oseća dok o njemu govori)
  • Usmerite se na njegovo ponašanje (stav, ton glasa i sl.)
  • Identifikujte pun opseg njegovih  osećanja – ponekada ljudi ne govore jasno o svojim osećanjima, ali gestovima, pogledom i pauzama u govoru ukazuju da “se radi o još nečemu”, da priča nije kompletna. Ako ste zaista zainteresovani, pitajte! Na taj način sagovorniku dajete do znanja da ga slušate, da želite da ga razumete i olakšavate razgovor jer povećavate šansu da s Vama iskreno podeli svoja osećanja
  • Ukažite na oprečna osećanja – ponekada se ljudi stide da jasno kažu kako se osećaju. Stoga u jednoj rečenici govore da im nešto teško pada, dok već u sledećoj negiraju to što su prethodno rekli. Ukažite im na to. Možda su i sami zbunjeni, a uz Vašu pomoć rastu šanse za prevazilaženje nedoumica i jasno iskazivanje osećanja
  • Ne ponavljajte bukvalno reči Vašeg sagovornika. To ume da nervira. Još bitnije, osoba može steći utisak da je ne razumete ili čak da joj se podsmevate. Pokušajte da sumirate sagovornikove reči i da s njim proverite da li ste ga dobro razumeli. Konstatacije poput “Čini mi se da si želeo da kažeš….to i to….”  dobar su način za početak razjašnjavanja, te razumevanja.
  • Fokusirajte se na sadašnja osećanja koristeći sadašnje vreme – o kom god vremenu da Vaš sagovornik govori, bilo da su to planovi za budućnost ili prisećanje prošlosti, korisno je da ga upitate kako se sada oseća povodom toga, na koji način danas razmišlja o tome što se desilo ili treba da se desi. Na taj način mu pomažete da otkrije potencijalne sumnje, nedoumice i da se i sam snađe u sopstvenim mislima i emocijama. Naposletku, pored toga što ste od pomoći sagovorniku, pomažete i sebi – i to dvojako:

– na dobrom ste putu da zaista razumete šta Vaš sagovornik misli i oseća

-čim drugu osobu dobro razumete, počeli ste s njom da se povezujete i, ukoliko je to ono što želite, napravili ste teren za građenje bliskosti.