Psihoterapija ili trening životnih veština

psihoterapija i life coaching

Autorka: Ana Gvozdić OLI psihoterapeut
 

U izobilju pomagačkih profesija danas čini se teško do kraja razumeti čemu sve one tačno služe i po čemu se tačno razlikuju.

Pored mnogobrojnih teorija, tu su i mnogi specifični programi u okviru svake od njih koji su skrojeni za različite namene i teže da ispune različite ciljeve svojih korisnika.

Psihoterpija, kao već oproban okvir u radu na ličnom razvoju, svakako u tome prednjači, kako po broju korisnika, tako i po širokoj ponudi različitih pristupa koji su se decenijama razvijali. Noviji i sve popularniji okvir u radu na razvoju ljudskih potencijala je trening životnih veština ili life coaching koji je preuzeo dosta od tekovina psihoterapijske prakse. Ove dve delatnosti se, zato, jednim delom prepliću, pa se, donekle, mogu smatrati i konkurentskim profesijama. Iako među njima postoje i razlike koje ih čine pogodnim za različite ciljne grupe klijenata, praktičari iz obe oblasti često se naglašavanjem razlika trude da ukažu na prednosti svog pristupa, čime se zapravo često neopravdano dovodi u pitanje efikasnost i korisnost suparničkih metoda. Ovo je jednim delom razlog što i o psihoterapiji i o treningu životnih veština kruže različita neosnovana uverenja kao i pogrešna očekivanja.

Iz psihoterapijskih krugova se nekad može čuti kao je trening životnih veština medveđa usluga ličnom razvoju čoveka. Oslanjajući se na uputstva životnog trenera izbegavamo odgovornost za svoje odluke i postupke i postajemo zavisni od ekspertskog vođenja sopstvenog života, zaboravljajući da zaista kvalitetan život možemo imati samo ako i sami postanemo eksperti u njemu. Sa druge strane, postoje životni treneri koji će tvrditi kako je psihoterapija dugotrajna, mukotrpna i neefikasna metoda samootkrivanja u kojoj se ljudima bespotrebno dugo dozvoljava da kukaju i očajavaju nad svojim životom, gde će postati veliki mislioci i nikakvi praktičari i gde će umesto rezultata dobiti samo utehu. Nažalost, nekada se kritika koristi i samo kao strategija za puko diskreditovanje profesije koja se doživljava kao konkurentska. Kritike sa obe strane ipak su najčešće posledica osnovnog nerazumevanja i nepoznavanja profesija koje se kritikuju. Nijedan praktičar nije nezavisan od svog teorijskog usmerenja i pristupa koji upotrebljava. Bilo bi besmisleno, ali i veoma nepošteno, držati se pristupa za koji ne verujemo da je dobar i efikasan. Nije drugačiji slučaj ni sa autorkom ovog teksta. Ono što, ipak, smatram objektivnom istinom, iako stoji u osnovi pravca kome pripadam, je da nikada ne treba odbacivati doprinose drugih pravaca ako mogu da budu korisni. U okviru OLI-integrativnog psihodinamskog pristupa se, pod istim krovom, razvija trening životnih veština i psihoterapija na psihodinamskim osnovama ljudskog funkcionisanja i uz poštovanje i korišćenje svih korisnih doprinosa različitih teorija koje su nastale mnogo pre toga. Taj stav, srećom, sve više je zastupljen u novijoj psihoterapijskoj praksi i koučingu, pa je integracija različitih metoda u ekspanziji.

??????????????

Razlike između psihoterapije i treninga životnih veština

Postoje različite vrste psihoterapija. Različite teorijske podloge mnogobrojnih psihoterapijskih pravaca čine da one, na prvi pogled, izgledaju potpuno neuporedivo. Međutim, pokazalo se da kada su efekti psihoterapijskog rada u pitanju, razlike u pristupu nemaju mnogo veze sa tim. Ono što jednu psihoterapiju čini efikasnom je kvalitet rada samog terapeuta i kvalitet odnosa i saradnje koji je ostvaren sa klijentom. Svim psihoterapijama je zajedničko to da, kroz veći razvoj svesnosti o sebi, sopstvenim potrebama i barijerama, kroz unutrašnji uvid i razumevanje sebe, klijenta vode do poželjnih promena .

‘ Life coaching’ je novija oblast u odnosu na psihoterapiju. Ona preuzima mnoge principe psihoterapijskog rada, kao i neke njene ciljeve. Trening životnih veština ima za cilj razvoj željenih veština i sposobnosti kod ljudi. Kroz podsticajnu asistenciju, klijentu se pomaže u donošenju odluka, organizovanju aktivnosti i dostizanju ciljeva. Razlike između coachinga i psihoterapije se često naglašavaju time što se kaže kako se psihoterapija bavi rešavanjem problema, a coaching razvojem veština. Psihoterapija se bavi otklanjanjem razloga koji sprečavaju čoveka da se ostvari i bude zadovoljan, a coaching načinom da se ostvare ciljevi. Bavljenje psihoterapijom zahteva edukaciju koja podrazumeva razumevanje razvoja patološlih procesa u psihičkom funkcionisanju , a coaching poznavanje principa razvoja i usvajanja korisnih i unapređujućih životnih veština.

Trening životnih veština ima za cilj razvoj željenih veština i sposobnosti kod ljudi. Kroz podsticajnu asistenciju klijentu se pomaže u donošenju odluka, organizovanju aktivnosti i dostizanju ciljeva.

Najsigurniji način da pomognemo klijentu je da razumemo njegovu ličnu dinamiku, tj. ne samo to šta on radi i šta kaže da želi, već i da shvatimo šta stoji iza takvih želja i ponašanja, šta ga pokreće da bude baš takav kakav jeste.

U praksi se retko pojavljuje neko kome samo treba usavršavanje određenih specifičnih sposobnosti, pri čemu mu na putu ka tom uspehu ne stoje emocionalne barijere. Isto tako, retki su oni koji odmah nakon razrešenja svojih neurotiskih blokada, počinju spontano i nesputano da se uspinju putem uspeha. Zato su coaching i psihoterapija, zapravo, dva pomagačka stuba između kojih se odvija klijentov razvoj. Trener životnih veština ne može nikakvim tehnikama da na silu ugura u osobu veštinu koju ona, zbog svojih neurotičnih odbrana, odbija da usvoji. Isto tako, terapeut ne može forsiranjem uvida da natera nekoga da upotrebi veštinu koju nema u svom repertoaru. Iako jedan praktičar često ne raspolaže tako obimnim znanjem iz obe oblasti da može da ih podjednako dobro praktikuje, bitno je da ume da proceni kad njegov posao prestaje i kada je vreme da ga prepusti stubu naspram sebe. Klijenti često nisu, i ne moraju da budu, svesni ove potrebe, ali moje je mišljenje da bi profesionalci morali da budu.

Ključ uspeha

Zavisno od toga kakva pomoć klijentu treba, on se može odlučiti za jedan ili drugi vid asistencije. Iskustvo praktičara ovih oblasti potvrđuje kompleksnost ljudskog psihičkog funkcionisanja koja se ne može svesti na oštre podele između zdravog i patološkog, unapređujućeg i unazađujućeg, problema i ciljeva. Svako od nas ima i ono što ga koči i ono što ga vodi. Možemo biti uspešni u poslu, ali imati barijere u ostvarivanju bliskih odnosa sa drugima. Ono što predstavlja uspeh za jednu osobu , može biti neurotski simptom kod druge. Duboko posvećeni ljudi koji vole svoj posao mogu, na prvi pogled, delovati isto kao i radoholičari koji na taj način beže od suočavanja sa unutrašnjom prazninom. Ono što je korisna psihološka tehnika kod jednog klijenta može da bude neupotrebljiva ili čak štetna za drugoga. Analiziranje prošlih iskustava klijenta može da bude korisno za osvešćivanje i dolaženje u kontakt sa bolnim potisnutim emocijama koje mora da prevaziđe da bi rešio aktuelne probleme koji su sa njima u vezi. Sa druge strane, neki ljudi preterano koriste priču o prošlosti kao način da okupiraju svoje misli sadržajem koji će ih zaštititi od zastrašujuće nužnosti da nešto konkretno preduzmu.

Nije uvek bitna samo želja da se neki problem reši ili da se nekom veštinom ovlada, već i to na koji način klijent očekuje da će mu određeni program pomoći. Ta očekivanja su nekada opravdana, ali mogu biti i rezultat potpuno iskrivljene slike o svrsi i smislu terapije/treninga.

Postoje ljudi koji su imali razočaravajuća, nekada i unazađujuća iskustva kako na psihoterapiji tako i na treningu životnih veština. Jedan od čestih razloga neuspeha je neadekvatna motivacija klijenata koja ne bude uvek dovoljno brzo prepoznata od strane terapeuta/trenera . Kada se govori o motivaciji za psihoterapiju ili određeni trening životnih veština, nije bitna samo želja da se neki problem reši ili da se nekom veštinom ovlada. Svi klijenti imaju neko predznanje ili predubeđenje o tome šta je psihoterapija ili koučing i neka očekivanja sa kojima dolaze. Motivacija klijenta se odnosi i na to na koji način on očekuje da će mu određeni program pomoći i šta očekuje da dobije od terapeuta/trenera. Ta očekivanja su nekada opravdana, ali mogu biti i rezultat potpuno iskrivljene slike o svrsi i smislu terapije/treninga koju klijent ima.

Čest pogrešan motiv je, recimo, nada da terapeut ima gotove recepte za rešavanje klijentovih problema ili da životni trener zna za neku prečicu do uspeha. Postoje i oni koji se priključuju programima sa prikrivenim ili otvorenim cinizmom, i trude se da nađu manu svakoj sugestiji kako bi pokazali da je njihov problem ili zadatak koji su sebi postavili poseban i nerešiv. Prvi traže sklonište u zavisnosti i neprihvatanju odgovornosti za svoj život. Drugi, pak, traže opravdanje za svoj neuspeh. U oba slučaja radi se o onome što se u psihodinamskim pristupima naziva nesvesnim otporom. Otpor ne mora da bude uvek dramatičan, ali će se uvek sresti u radu sa ljudima. Svi mi imamo dobar razlog zbog koga smo upravo takvi kakvi jesmo. Iako je nekada evidentno da nas neke sklonosti drže u nezavidnom položaju sa stanovišta psihičkog zdravlja ili težnje ka uspehu, nismo ih razvili bez razloga. U OLI metodu, takve sklonosti nazivamo kontraveštinama. U trenutku kad ih razvijamo, kontraveštine su nešto što se čini kao najbolji mogući izbor.

Osoba koju strah od smrti obuzme toliko da u tom trenutku odluči da ne izađe iz kuće uspeva da, na taj način, umiri nepodnošljive emocije. Međutim ukoliko ne odluči da se pozabavi tim strahom kasnije, može razviti vrlo ograničavajuć simptom u vidu agorafobije. Fobija osobu onesposobljava, ali je u isto vreme štiti od nepodnošljivog straha od smrti, pa je jasno zašto se neko neće tek tako odreći svog simptoma, iako svesno možda misli da želi. Razgrađivanje nesvesnih otpora se događa zajedno sa pronalaženjem funkcionalnijih načina suočavanja sa teškim emocijama i zahteva vreme, poverenje i saradnju.

Klijent će nam često reći šta želi, ali to nije uvek i ono što mu treba. U treningu životnih veština često se pojavljuju klijenti koji uvek hoće više i bolje od onoga što već jesu. Načelno, može se reći da unapređivanje i jeste glavni cilj koučinga, ali treba imati na umu da napredak nije uvek kvantitativan. Postoje ljudi koji će želeti još jednu diplomu kako bi bili kompetentniji, još više novca kako bi bili sigurniji, još više samokontrole kako bi bili mirniji. Trening životnih veština bi im svakako pomogao da te ciljeve i ostvare. Međutim, neka usavršavanja, zapravo, više liče na halapljivo gomilanje trofeja nego na zdrav razvoj i lični rast. Iza takvih želja se često krije velika napetost, strah ili praznina i u tom kontekstu sticanje ovih veština služi kao otpor , odbrana od spoznaje neprijatne istine o sebi. Najsigurniji način da pomognemo klijentu je da razumemo ne samo to šta on radi i šta kaže da želi, već i da shvatimo šta stoji iza takvih želja i ponašanja, šta ga pokreće da bude baš takav kakav jeste. To znači da je bitno da razumemo nečiju ličnu dinamiku kao i da mu pomognemo da je i sam postane svestan ukoliko već nije. Bez tog razumevanja, velike su šanse da nećemo imati one rezultate koje očekujemo bez obzira kako nazivamo vrstu pomoći koju pružamo.