Intervju za “Večernje novosti” sa OLI psihoterapeutom Ivanom Paunović Razgovor vodi: Marija Dedić

1.Kako najbezbolnije preboleti otkaz?

Izgubiti posao veliki je stres. Kako god da prilazimo sebi I situaciji neminovno je da osećamo ugroženost , nesigurnost I anksioznost. U takvim situacija egzistencijalne potrebe I slika o sebi su direktno ugrožene, I to ne samo osobe koja je izgubila posao već I njegove ili njene porodice. Pred izazovom smo da vidimo budućnost pozitivno uprkos ljutnji ili besu, nemoći i nepravdi, što u najmanju ruku nije lako. U ovakvim situacija pomoć sa strane je jako važna. Porodična, prijateljska ali I pomoć stručnjaka jačaju oslonac osobi I pomažu joj da prebrodi novonastalu situaciju I ojača perspektivu. Da li je teško- da, da li je moguće-da. Da bi postojala mogućost da se perspektiva nađe  trebalo bi , za početak, raditi na jačanju I razvijanju ovog uverenja.

2.Kakva osećanja se smenjuju u trenutku kad dobijemo otkaz – bes, tuga, samosažaljenje…?

Gubitak posla može biti okidač za različite vrste problema. Od anksioznosti, napada panike, psihosomatskih ispoljavanja do nasilja, prema sebi i/ili drugima. Ta “tačka ključanja” može izazvati sve ove problem I izvući na površinu pitanja i probleme koji su se dugo čaurili. Posledice toga mogu prevazići I sam stres gubitka posla.  Da li će se I u kojoj meri ovo dogoditi zavisi od ličnosti, njenih kapaciteta, sposobnosti i prethodnih iskustava. Zavisi I od načina na koji se osoba ranije sa svojim problemima suočavala ili ne. Ukoliko je kumulacija nezadovoljstva I nenošenja sa ranijim problemima velika, situacija gubitka posla pokrenuti bujicu. Sa druge strane ako je osoba u prošlosti  imala tendenciju da se nosi sa frustracijama, jača svoju sposobnosti tolerisanja istih, u novonastaloj situaciju, neminovni stres će lakše preproditi i naći energije unutar sebe da istu situaciju promeni.

3.Koliko je normalno da ovaj proces traje?

Osim nezanemarljive ekonomske strane gubitka posla, ono sa čim se svi suočavaju, manje ili više u ovakvim situacijama su brojni psihološki problem i izazovi. Sa jedne strane osoba ostaje objektivno bez prihoda, a uz to se suočava sa poljuljanim samopouzdanjem, brojnim brigama za budućnost,  a dinamika unutar porodice i društva, uopšte, se menja. Najveće individualne razlike vidimo u odnosu na to kako se čovek sa novonastalom situacijom bori i kako je prihvata. Da li u ovakvoj krizi traži pomoć ili se povlači od drugih. U ovakvim periodima  naše sposobnosti se nalaze pred novim izazovom.  Ukoliko uspemo da koristimo svoje sposobnosti, sami i uz pomoć drugih, radimo na njihovom jačanju, proces prevazilaženja ove krize kraće traje.

4.Koliko nas nezaposlenost, pogotovo dugotrajna, menja i urušava nam samopouzdanje?

Kriznu situaciju neizostavno otežava i činjenica o stopu nezaposlenosti i broju otpuštanja čije smo svedoci ne samo mi , već i u manjem ili većem, broju ljudi u čitavom svetu. Osećaj neizvesnosti i nesigurnosti time je posebno pogođen. Činjenica da su različite vrste kriznih situacija nerekte u Srbiji, celovito gledano, može nositi posebnu vrstu otpornosti na iste ali I osećaj iscrpljenosti I potrebu da se “dignu ruke”. Međutim, ne treba izgubiti iz vida nijednu stranu medalje. Koliko god da je teških primera, kako bi održali uverenje o pozitivnim mogućnostima valjalo bi da se vodimo I onim primerima koji su pozitivni I da u njima nađemo ličnu perspektivnu. Što nam je teže to da uradimo, to više sebi dokazujemo da se stvari ne mogu promeniti I potvrđujemo samo “crnu “ sliku stvarnosti.

5.Da li nezaposlenost teže podnose muškarci jer živimo u društvu gde se od njih i dalje očekuje da više privređuju za porodicu?

Svakako možemo govoriti o različitostima toga kako neko podnosi ovu kriznu situaciju. Osim ličnih karakteristika I iskustva, na sposobnost tolerancije na frustraciju utiču I druge činjenice; jedna od njih je I koliko je onaj koji je izgubio posao privređivao porodici, često je to muškarac, čime se nalazi pred još većim izazovom. Neizvesnost u odnosu na posao ili gubitak posla može probuditi brojne destruktivne obrasce ponašanja. Najčešće se ogledaju kroz brojne konflikte sa kolegama, prijateljima, porodicom, partnerom čime se dodatno stvara okruženje u kome vlada nezadovoljstvo I tenzija. Dobro bi bilo da ne izgubimo iz vida značaj bliskih ljudi, da pokušamo da u njima nađemo podršku, a ne još jedan izvor nelagodnosti I problema. Da usmerimo deo energije na održanje tih odnosa kroz strpljenje I toleranciju. Pred sebe treba staviti izazov neutralizacije negativne enrgije. Da energiju  destruktivnih emocije usmerimo u rad, organizaciju, odnose sa drugima I prvenstveno prema sebi. Dobro je da zatražimo pomoć, novu perspektivu, da upoznajemo I istražujemo iznova sebe. Oslonac u sebe stvaramo, gradimo I održavamo kroz poznavanje sebe, svojih nedostataka I snaga. Snage vrednujemo , nedostatke menjamo. Važno je uvideti koji kapacitetu su nam najslabiji, kako možemo da ih pojačamo. Ovde se najviše razlikujemo, zato sebi treba pristpiti celovito, kritički I truditi se da promenimo ono što je u našoj moći. Ono što ne možemo promeniti učimo da podnosimo. Jačajmo snagu da prihvatimo ono što ne možemo promeniti, hrabrost da promenimo ono što možemo I mudrost da razlikujemo ta dva.

6.Da li nezaposlenost teže pada starijima koji se pitaju da li će ikada više naći posao ili mladima koji su besposleni u naponu snage?

Odgovor na pitanje kome nezaposlenost ili gubitak posla teže pada, teži je nego što se ponekad čini. Svako u ovoj situaciju oseća neku vrstu težine, oni koji novcem osiguravaju porodicu, ali I oni koji žele da je izgrade. Ljudi u zrelim godinama ponekad teže nalaze posao, iskustvo je nekad I kontaproduktivno. Mlađi pak imaju sličan problem, zahteva se iskustvo koje  teško mogu steći. Dakle, svako oseća težinu svoje situacije, ali I svako ima mogućnost da upregne I razvija svoje sposobnosti unutar sebe I uz pomoć drugih. Potpuno gubljenje perspektive je i potpuno gubljenje šanse. Na taj način sebi I drugima samo dokazujemo negativnu statistiku, a time je i povećavamo.

7.Psiholozi savetuju da u slučaju otkaza radimo na sebi i nikako ne odustajemo. Ali, kako sačuvati nadu u zemlji gde je nezaposlenost ogromna, perspektiva nikakva, a posao se najčešće dobija preko veze? Sačuvati nadu nije lako, ali ideja da je nemoguće je u potpunosti ruši. Dobiti otkaz, od šoka, nerihvatanja do besa, žaljenja I depresivnosti može tu stati ali se može nastaviti put ka prihvatanju I nalaženju novog rešenja. Da bi se to dogovodilo trebamo izgraditi psiholoske kapacitete za neutralizovanje teških sećanja, toleranciju na frustraciju, celovito gledanje sebe, drugih I situacije, da izgradimo I ojačamo uverenje o tome da se stvari mogu promeniti, da donosimo doluke I upregnemo naše psihološke motore I pokretače. Kako je ovaj psihološki put promene zahtevan dobre je usmeriti se na pomoć, ne samo okruženja već I psihoterapeuta. Osnovni resurs smo mi sami, ali ga valja uparati sa podrškom I drugim aktivnostima. Usmeriti se na traženje novog posla, izbegavanje lenjost i učaurenost koju održava “brojna loša statistika” .

Planirati unapred, razvijati nove kontakte, pronalaziti nova rešenja, graditi novi put , ne zatvrati se u sebe. Planirati unapred, razvijati svoje kompetencije, bazičnu sigurnost, ne negirati problem, nositi se sa stidom I besom. Tražiti hrabrost u sebi i posmatrati situaciju kao novu perspektivu, što ona svakako može biti ako joj to dopustimo.