Magazin: “Psiha” odgovara: Ivana Paunović OLI psihoterapeut

1. Poznajem osobu koja laže bez razloga. Svaki događaj, čak i prelazak preko pešačkog prelaza, kada prođe kroz njegovu prizmu, dobija novu  perspektivu i konotacije. On tome ne dobija ništa: laž nema cilj, tom  izjavom ne dospeva u centar pažnje… Zašto lažemo i da li postoji laž radi laži?

Sve što čovek čini, čini pokrenut nekim motivom. Svako ponašanje ima svoj cilj koji katkad nije lako prepoznatljiv ili logičan, tako je i sa laganjem. Laž može delovati kao rešenje u situacijama kada se čovek suočava sa svojim greškama i pogrešnim izborima. Laganjem drugih, a time i sebe, osoba pokušava da, na destruktivan način zadovolji određene lične potrebe. Izmišljene priča kojima čovek veliča sebe i svoje iskustvo mogu biti u funkciji povećanja samopouzdanja, mogu na kratko zadovoljiti potrebu za prihvatanjem i poštovanjem.

2. Da li postoje osobe koje su sklonije laganju i “ulepšavanju istine”?

Jedan od najčešćih razloga za laganje je strah od posledica istine. Krivica nekima može biti pretežak teret pa se služe različitim manevrima da izbegnu ono što im je teško i bolno. Na prvi pogled laž je pomogla da izbegnemo da se neko na nas ljuti pa i to da se zbog toga osećamo krivim. Sa druge strane lažima se može izbeći i potencijalna kazna. Ljudi pomisle da se laganjem tako štite, ali zaboravljaju da je mnogo više truda potrebno da se izgovori laž nego istina.

3. Šta je to patološko laganje i kako ga prepoznati?

„Patološkim lažovom“ nazivamo osobu koja svakodnevno, u velikoj količini laže. Ne samo da izmišlja priča, već to radi uverljivo kao da govori o događajima koji su se zaista odigrali. Smatra se da patološko laganje nije pod uticajem svesti već impulsivno i nekontrolisano. Suočiti sa istinom osobu koja laže pravi je izazov jer ne uviđaju da imaju problem. Poseduju  jaku potrebu za laganjem bez obzira na brojne neprijatne situacije u koje , zbog toga, mogu doći.

Osobe sa ovim problemom puno obećavaju,  a malo ostvare. Iza sebe imaju veliki broj naglo prekinutih odnosa, poseduju, najčešće bazično nisko samopouzdanje. Uhvaćeni u laži ne reaguju, ignorišu sve postupke i sve reči koje ih mogu suočiti sa istinom.

4. Šta su to “bele laži”? Da li ih treba tolerisati kod sebe i drugih? Na primer, godinama lažem majku da na planinarenju ne radim “opasne stvari” i  nosim kačket samo da ona ne bi brinula da ću se povrediti ili nazepsti.

Svaki dan čujemo ili izgovorimo po neku „sitnu laž“. „Pas mi je pojeo domaći“. „Gužva je u prevozu, pa zato kasnim“. „ Imam temperaturu pa ne mogu doći na posao“ …. „Deda Mraz postoji“.

Postoje različiti motivi, takozvane „dobrobiti“,  koje pokreću na laganje i manje ili više maštovite izgovore. Laži mogu služiti kao alat za izbegavanje neprijatnosti, bola, suočavanja. Čovek laganjem pokušava da ostavi dobar utisak na druge , da izbegne kaznu ili ljutnju. Može lažima pokušavati da izbegne da povredi nekoga ili da bude povređen. Dakle, svaka laž ima svoj cilj, čak i kada ga je teško uvideti ili razumeti.

Pored ovih takozvanih „belih laži“ govorimo i o osobama koje laži koriste stalno u svrhu manipulacije drugima.  Ljudi koji se lažima često služe, svesno i ciljano, za postizanje brojnih ličnih psiholoških i materijalnih dobrobiti. Posledice ovakvih manipulacija mogu biti velike, zahvatiti veliki broj ljudi, pa tako i ostaviti teške posledice.

Dakle, možemo primetiti da nisu sve laži podjednako „teške“ , ali ono što je svim lažima zajedničko jeste udaljavanje od realnosti koje uvek nosi određenu cenu. Tu cenu plaćamo uzimajući od sebe, od svojih vrednosti, samopouzdanja i sposobnosti. Plaćamo zbog nedostatka hrabrosti, neznanja, strahova, trenutnog olakšanja…ali se retko pitamo vredi li ?

5. Kako se očituje veza između duha i tela kada je laž u pitanju? Da li postoje neki znaci koji nam mogu reći da li neko laže?

Sve što smo mi na psihičkom planu vidi se i na našem telu. Veza psihe i tela je neodvojiva. Kada smo anksiozni i zabrinuti možemo osetiti glavobolju, bol u želudcu, kada smo srećni i odmorni jačamo imunitet; Umorni i tužni krećemo se drugačije nego kada smo veseli i orni. Dakle na puno različitih nivoa možemo posmatrati ovu vezu.

Tako se i laganje kao psihička aktivnost odražava na telu, kroz neverbalne znakove.  Postoje brojna istraživanja koja ukazuju na ovu vezu i izdvajaju određene signale koji mogu biti znaci laganja.

Osoba koja laže češće izbegava kontakt očima. Sa druge strane ne treba izgubiti iz vida da upravo oni koji često i vešto lažu svesno održavaju ovaj kontakt kako sagovornik ne bi uočio ovaj znak laganja. Zato se posmatraju i ostali signali. Ton glasa, promena u visini tona, poštapalice, zamuckivanje, nakašljavanje su još neki od znakova laganja. Dalje, neuobičajan govor tela, premeštanje nogu, mahanje rukama, naglo podizanje ramena, bledilo ili crvenilo u licu, ubrzano treptanje…

U ono što sagovornik posmatra treba uvrstiti i kontradiktornosti u izlaganju. Koliko se verbalno izražavanje uklapa sa neverbalnim. Da li u samim iskazima postoji previše nejasnoća ili neizgovorenog. Da li postoji preterani odbranbeni stav, ima li potrebe za tim u realnosti i dr..

Možemo zaključiti da nikada ne možemo sa potpunom sigurnošću tvrditi da neko laže, ali ono što možemo je posmatrati, zaključivati, pratiti sebe, svoj osećaj i osobu sa druge strane.

6. Koliko je govor tela pouzdan indikator laži? Da li “neuverljiva” priča može da bude znak rasejanosti i loše koncentracije?

Postoji izreka koja kaže da dela govore više od reči. Ako pod dela svrstamo govor tela, ponašanje, pokrete- neverbalnu komunikaciju, nauka nam daje jasan stav.

Pored svesnog veliki uticaj imaju i mehanizmi nesvesnog. Za razliku od verbalne komunikacije, neverbalna je više pod uticajem nesvesnog. Samim tim neverbalna komunikacija je od velikog značaja za prepoznavanje laganja. Praćenje ovih neverbalnih poruka pospešujemo komunikaciju i mogućnost prepoznavanja manipulativnog , laganja.

Ljudi se svesno odlučuju za laž, ali nesvesno se uvek rukovodi istinom.

Određeni znak, primera radi nervozno osmehivanje, može biti znak laganja, ali i tenzije koja nastaje sa nekim drugim razlogom. Dakle, tumačenje znakova neverbalne komunikacije je veština koja se razvija i koja uzmeđu ostalog zahteva prepoznavanje konteksta ispoljavanja određenog neverbalnog znaka.

Ljude koji su manje skloni laganju lakše je u laži uhvatiti. „Profesionalci“ , sa druge strane uvežbavaju svoje veštine i bolje kontrolišu signale koje šalju, a neretko i sa njima svesno manipulišu.

Signale laganja koje najčešće srećemo su ograničeni pokreti telom ili pak suviše intenzivno kretanje u prostoru ( prvo je češće karakteristika muškaraca, a drugo žena ) . Pored toga lizanje usne, nervozan kašalj, crvenilo u licu , nepravilno disanje, lupkanje nogama, vrpoljenje, izbegavanje pogleda, stišavanje glasa, znojenje, skrivanje dlanova i dr.

Možemo primetiti da su navedeni znakovi nervoze, ali ne treba zaboraviti pitanje da li ta nervoza proizilazi iz  laganja ili je razlog neki drugi.

Takođe treba imati u vidu kulturološke razlike u neverbalnoj komunikaciji pa i određene razlike među polovima. Primera radi žene su sklonije zadržavanju pogleda u toku razgovora  na sagovorniku, takođe se postavljaju telesno bliže sagovorniku u toku razgovora. Mnoga istraživanja idu u prilog mišljenju da žene više primećuju facijalnu ekspresiju i govor tela i da bolje tumače osećanja koja se na telu oslikavaju.

Ljudi kao socijalna bića u stalnoj su komunikaciji, rečima, glasom, telom, pokretom, stavom. Na brojne načine prenosimo poruke, naša lična iskustva, osećanja, želje i htenja. Da li ćemo izabrati laž ili istinu ključna je poruka koju šaljemo drugome o sebi.

Ne treba izgubiti iz vida da kada čovek misli da laže druge, on zapravo prvenstveno laže sebe. Onoliko koliko svesno ili nesvesno lažemo druge jednako je proporcionalno stepenu u kojem lažemo sebe.