“Bilje i zdravlje- psihologija”

Izbegavanjem potencijalno loših ishoda izbegavamo i potencijal za dobre ishode.

Zasto se najcesce teži izbegavanju konflikta sa okolinom?
U svakodnevnom govoru govoreći o konfliktu najčešće mu pridajemo negativnu konotaciju i bavimo se samo pitanjem kako izbeći konflik u privatnom i poslovnom okruženju. Dakle, pretpostavljamo da konflikt ima obavezno negativnu konotaciju sa destruktivnim posledicama. U tome svakako ima istine, međutim ishod nekog konflikta može biti i pozitivan. Koristi se termin „korisna svađa“ kao podsetnik na ovu činjenicu. Postoje različiti razlozi zašto se konflikti izbegavaju. Mnogima se javi preplavljujuća anksioznost pri samoj pomisli na konflikt. Mnogi osećaju ličnu neadekvatnost i izraženu stidljivost kada se nađu pred konfliktnom situacijom. Pojedini su preosetljivi na negativne kritike. Drugi pak ne vide nikakvu dobrobit od istog smatrajući da se situacija može samo pogoršati daljem ulaženjem u nju.

Konfliktne situacije su svakako neprijatne i traže dosta emotivnog angažovanja, ali pored toga imaju još jednu „odbijajuću“ osobinu, a to je nepredvidljivost ishoda. Čak i sa svesnošću da konflikt sam po sebi ne mora biti loš uvek postoji strepnja da nas može dovesti u još težu situaciju. Tu „pomažu“ parole- „proći će samo od sebe“, „šta je tu je„ , „ bolje da odćutim“ . Međutim, važno je naglasiti da izbegavanjem potencijalno loših ishoda izbegavamo i potencijal za dobre ishode. U tom slučaju , naizgled paradoksalno, izbegavanjem konflikta pravimo konflikt. Ne zaboravimo konflikt je rezultat razlika, a ne razlog njihove pojave. Još jedan bitan uzrok izbegavanja konflikta jeste uverenje osobe da je malo verovatno ili nemoguće razrešiti konflikt. Ovom pitanju valja posvetiti dodatnu pažnju uz podsetnik da konflikt sam po sebi ne predstavlja problem; nerazrešen konflikt jeste problem.

Postoji li odredjeni psihološki tip ličnosti koji viđe od drugih izbegava konflikte?

Veština i “kontraveština” Ne zaboravimo da izbegavanje konflikta samo po sebi nije ni dobro ni loše. Zavisi od cilja. Dakle, u određenim situacijama izbegavanje konflikta je veština koja doprinosi daljem razvoju odnosa, takođe može biti i „kontraveština“ u onim situacijama kada se konflikti kontinuirano izbegavaju i stopiraju razvoj odnosa i same ličnosti. Uzrok izrazitog, kontinuiranog i disfunkcionalnog izbegavanja konflikta leži u različitim uzročnicima. Sa jedne strane možemo govoriti o generalno izbegavajućem tipu ličnosti. Osobama koje su izrazito stidljive i anksiozne u svim novim i nepoznatim životnim situacijama. Koje imaju preteran strah od kritike, odbacivanja i poniženja. Ujedinjeno sa niskim samopouzdanjem postoji pojačana osetljivost i obazrivost u odnosu na sopstveno ponašanje. Emocije koje su stalno prisutne su strah i osećanje zbunjenost, tuga i ljutnja. Kolebanja su između potrebe za ljubavlju i straha od odbijanja. Ulažu velike napore da izbegnu konflikte svih vrsta. Dakle, osnovna izbegavajućeg tipa ličnosti je preterana fokusiranost na izbegavanje bola, što samim tim dovodi i do izbegavanja iskustva zadovoljstva. Pored toga govorimo i o zavisnom tipu ličnosti koji u odnosu na konfliktne situacije ima sličan stav. Ovakav tip ličnosti postaje izuzetno anksiozan u novim situacijama i odnosima. Razdvojenost i granice u odnosu čine da se osećaju preplavljano i neprijatno. S toga se javlja potreba da se potčine i izbegnu svaki mogući konflikt i ispoljavanje agresije, što čini disfunkcionalni odnos. Na nastanak problema ove vrste utiči brojni faktori. Primarna porodica, iskustva iz ranog detinjstva, sredinski faktori, svesnost problema, lična ulaganja u rešenja istih i dr.

Koliko je izbegavanje konflikta u odnosu sa drugima zdravo i kakve su posledice?

Preterana bliskost i odsustvo svake vrste konflikta najčešće donosi više štete nego koristi, što je čest slučaj u dugim vezama i brakovima. Partneri su stopljeni, gube granice, isto misle i osećaju i isto se ponašaju. S toga se kod jednog ili oba partnera javlja osećaj gubitka identiteta. Svakako da je bliskost partnera poželjna ali i neophodna za svaki dublji odnos, međutim ukoliko je to toliko izraženo da partneri gube svoju individualnost dovode svoj odnos u rizik. Često bar na početku partneri toga nisu svesni. Siguran znak da je neko u ovakvom odnosu je potpuno odsustvo konflikata i idila, koja je zapravo samo privid. Ne treba da zaboravimo da se dobar i zdrav odnos ne ogleda u neprekidnoj harmoniji i da podrazumeva povremene konflikte.

Gde su granice tolerancije i kako ih najrealnije postaviti?

Problemi u odnosima donese manju ili veću količinu stresa. Pasivnost kao reakcija na taj stres uz bespogovorno prihvatanje tuđih stavova i izostanak bilo kakve vrste razgovora i potencijalnog konflikta stvara još veće probleme. Određeni stepen kritičnosti i zauzimanje stava je poželjan, a često i neophodan. Poseban problem se javlja kada osoba ostaje u disfunkcionalnom odnosu u kome se sa njom loše postupa iz straha da ne bude sama. Kod ovakvih osoba ispod površine koja može biti topla i druželjubiva krije se ličnost koja sebe vidi kao bespomoćnu i nesposobnu za bilo kakvu inicijativu. Kako se celog života uče strategijama izbegavanja konflikta, vremenom postaju pravi majstori za razumevanje istih. Retko će se naći u konfliktnoj situaciji u privatnom životu ili na poslu. Ova veština je poželjna, i mnogi koji je nemaju rade na njenom razvijanju, međutim kod zavisnih osoba razumevanje i izbegavanje konflikta nije u cilju razvoja zdravog odnosa, već u cilju razvoja zavisnosti i izbegavanja ispoljavanja agresivnosti.

Šta se takvim osobama savetuje, mogu li nesto i same da urade i kako se sprovodi terapija?

Fokusiranost u rešenju ovog problema jeste na prevazilaženju stava potčinjenosti i razvoju poverenja. Važno je pobuditi afirmaciju sopstvene ličnosti , pojačati veru u sebe i samostalno funkcionisanje. Od ključne važnosti je uvid da nije svako samopotvrđivanje kobno po odnos, da ga neće ugroziti i još bitnije da neće navesti druge u napad. Važno je promeniti perspektivu odnosa potčinjenosti i samopotvrđivanja. U psihoterapijskom radu na ovom problemu clj nije potpuna tranformacija ličnosti. Osobine koje neko poseduje ne treba potpuno izbrisati i skloniti već prilagoditi realnosti i autentičnim potrebama- jačaju se snage a minimiziraju slabosti. Osoba radi na razumevaju svog ponašanja, mišljenja i svojih osećanja. Razvija se zdrava interakcija sa okolinom, koja ohrabruje i jača individualnost. Jer kada produktivno volimo, volimo i sebe, ako volimo samo druge tada nismo sposobni voleti.

Koliko socio-ekonomski faktori mogu da uticu da se poveca broj onih koji radi “mira u kuci” nikada ne ulaze u konflikt?

Izbegavanje konflikta po cenu gubljenja identiteta, živeti za druge i kroz druge, biti srećan samo kada su drugi srećni, često se čuje kao poruka ali i kao zahtev sredine. Vrednuje se i podstiče podčinjavanje željama onih koje volimo ali uz zanemarivanje svojih potreba i svoje ličnosti. Žrtvovati se za druge i davati više nego što možemo ponekad se prikazuje kao velika vrlina. Sve ove karateristike su poženje u našoj sredini. Biti tu za nekoga, biti potreban, biti prijatelj, roditelj, partner… „rame za plakanje“ svakako zahteva lično ulaganje i deo je svakog odnosa. Važno je međutim raditi na sebi i zapitati se do koje granice, u kojoj količini i šta su sve motivi za takvo ponašanje.

Tagged: bračno savetovanje, konflikti, life coaching, veštine komunikacije