Ulaga mame nosi sa sobom puno lepota i   izazova. Mame su poslale svoja pitanja i dileme. Sa vama delim neke od njih.

Hvala Nini ( @montenegromom ) na inicijativi i pitanjima.

O izazovima mama beba i postporođajne depresije-

Postoporođajna depresija javlja se u rasponu od 8 do 12 procenata porodilja. Javlja se najčešće nakon tri meseca od porođaja i u manjoj meri nakon šest meseci i godinu dana.

Ono što je bitno je da ne mešamo postporodjajnu depresiju sa drugim promenama raspoloženja.

-Ne budimo isključivi da se ne isključimo

Problem kod mama često nastaje jer se drže očekivanja da ih nakon porodjaja čeka isključivo divan period. Ništa nije isključivo lepo ili ružno. Parterstvo je jako lepa stvar, ali ne isključuje probleme i izazove. Tako je i sa roditeljstvom. Ako se držimo toga da sve mora biti bajno možemo sebi napraviti još veći problem. Realnost je mešavina mnogih boja. Ne samo crne i bele. To što se radujete novoj ulozi ne isključuje da se nje i plašite. To što se povezujete sa svojom bebom ne isključuje i izazove. To što uživate u kontaktu sa bebom ne isključuje umor i potrebu da se povučete. Kao i za sve stvari u životu ništa manje ni u ovom slučaju.

Biti dobra majka ne isključuje da biste se nekada povukle od te uloge i posvetile svojim drugim potrebama.

U nama postoje brojne potrebe i zahtevno je balansirati ih. Činjenica je , posebno u prvim mesecima, mame imaju izazov da svoje potrebe podrede bebi. Kao i svaki izazov tako i ovaj je proces. Nije ili-ili. I to je veština kao i svaka druga. Što znači da je učite i vežbate svaki dan. Što znači da će biti lakših i težih dana.

O granici postporodjajne depresije sa drugim promenama raspoloženja i kapacitetu za nošenje sa novim izazovima- 

-Jak imunitet psihe kao snaga za nošenje sa novim životnim izazovima

Nije hrabar onaj ko ne oseća strah, već onaj koji se sa njim bori: Onaj koji se trudi da ga razume i otkloni. Kada razmišljamo o postporodjajnoj depresiji treba da imamo u vidu i život majke pre i za vreme trudnoće.  Biti mama jedna je nova uloga koja nosi radost i stres. Svakako nas stavlja u situaciju da se adaptiramo novim uslovima života. Pitanje je kako se žena i pre ove uloge snalazila u izazovima suočavanja sa novom situacijom.  Pitanje je kakav je imunitet žene na frustraciju bio i pre ove životne situacije. Ako naš generalni imunite psihe ( toleranciju na frustraciju) i pre trudnoće nije bio dovoljno snažan veće su šanse da će se sada pre javiti preplavljujuća fristracija jer nema u osnovi jakog imuniteta koji bi je doveo na optimum.  Neko je bio poštedjen frustracija i sada ima više izazova. Mora proći lekcije koje nije položio pre. Što ima svoju težinu.  Neko je pak doživljavao više frustracija no što je psiha bila u mogućnosti da izdrži i sada tako ranjena psiha ima dodatnih poteškoća.  Svakako da još faktora treba imati u vidu. Koji je najbitnije zavisi od žene individualno.

Mamini oslonci

Porazmislite i o tome koliko ste sklone da se oslonite na druge. Koliko tražite pomoć kada vam je potrebna. Neke žene u tome vide slabost, a neke svoju jačinu.

Pravite li razliku izmedju -biti u bolu i biti slab- To što ste u boli i izazovima ne znači automataki da ste slabe. Tražiti podršku takodje.  Preispitati ove i slične teme može vam biti od koristi. Ne samo za konkretnu situaciju u kojoj ste i već i za odnos prema sebi i životu  generalno. Što je dobra vest.

Koji su simptomi postporodjajne depresije? Kako sebi mogu pomoći? 

Neki od simptoma postporođajne depresije su:

• razdražljivost,
• izazov da se koncentrušete na aktivnosti,
• imate probleme sa spavanjem,
• problemi sa apetitom,
• učestale intenzivne promene raspoloženja,
• povlačenje od ljudi,
• osećaj teskobe i krivice zbog stanja u kome se nalazite,
• učestale negativne misli i strahovi.
• Prihvatanie, briga i podrška

Svaka mama prolazi kroz emotivne izazove i može osetiti neke od ovih simptoma. Prihvatite za početak to kako ste. Kao i kod svakog životnog izazova podeliti svoja osećanja i dobiti podršku je od velikog značaja.  Imajte u vidu da ici na psihoterapiju  prvenstveno znači da ste odgovorni prema sebi. Znači da zaista brinete za sebe. Psihoterapija je još jedan način brige za sebe, a nakon toga i za one oko vas. 

Grickanje noktiju kod dece

Zanima me zasto dete od nepune 2 godine gricka noktice, i drugo dete koje ide u vrtić koje ima 3 godine?

Kada se nalazite pred nekim izazovom vezano za vaše dete svakako predlažem da se lično konsultujete sa terapeutom. Svako dete i svaka porodica nose specifičnu dinamiku. Najbolje ćete je upoznati kada se bavite individualno vašom situacijom. Tada su i efekti najbolji.

-Unutrašnje napetosti kod dece

Grickanje noktiju povezujemo sa nekim oblikom napetosti. Primetite postoji li neki obrazac u ponašanju deteta. Pokušajte da primetite patern- u kojim situacijama vaše dete gricka nokte. Možda je to onda kada se uplaši, kada se postidi, onda kada zna da odlazite i sl.  Rešenje nalazimo onda kada razumemo uzrok. Kada znamo koja vrsta stresa okida nervozu kod deteta. Korisno je znati i kontekst kada se simptom javlja i širi kontekt vezano za to kako se dete oseća u tom periodu. -Da li možda školarci imaju nervozu vezano za učenje, školu, druge obaveze ili drugare. Možda mladja deca postaju uznemirena kada idu u vrtić ili kada se pokreće neka odredjena  tema. Možda im se pojačava nesigurnost kada niste u blizini i td.  Porazmislite takođe, da li možda i vi imate sličnu naviku ili neko od ukucana. Deca gledaju šta vi radite, a ne šta pričate. Pitanje je dakle- Kako se vaše dete nosi sa stresom i kako vi to činite.

-Možete početi od posmatranja konkretnih situacija i šireg porodičnog konteksta u tom periodu detovog života. –

Kako se izboriti sa napadima panike i kad stegne strepnja i strah neosnovani i anksioznost koja guši?

Anksioznost i napadi panike imaju svoj specifičan uzorok. Univerzalan i jedinstven odgovor koji bi mogao da otkloni probleme ne postoji. Nalazite ga tako što istražujete sebe, svoje osećaje i razmišljanja. Terapeutov zadatak je da vam na tom putu pomogne.  Bitno je da smo odgovorni prema sebi i da ne zaboravljamo da problemi ne nestaju sami od sebe, tek tako. To što ne vidimo jasan uzrok, ne znači da ga nema.  Naš unutrašnji svet utiče na nas i odražava se i na druge oko nas. Ukoliko zanemarujete signale koje vam šalje telo oni mogu postati samo jači.  Kada se anksioznost javi- pitajte je šta ima da vam poruči. Simptomi su tu da nam nešto poruče. Nisu samo neki neprijatelji koje jednostavno treba otkloniti. Baš takav stav može da ih pojačava. Ako ne slušamo poruke kada šapuću moraće da se deru. I tada dobijamo simptome.

Zato slušajte svoje telo i misli, pokušajte da ih razumete i ne libite se da pozovete terapeuta da vam pomogne u tom posredovanju.

Ivana Paunović

OLI psihoterapeut i edukator

http://www.ivanapaunovic.com