Teme o O.L.I. sposobnostima

Celovitost objekta – nijanse sive

Autorka: Jelena Orlandić
Svi mi ponekad tako razmišljamo. Svi mi imamo slike i prestave u glavi, o svetu koji nas okružuje.

I svi mi sudimo. O drugim ljudima, o stvarima, o životu, o onome što se oko nas događa. I veoma često su te slike crno bele. Kao da je fotografija u boji uzalud izmišljena…

Pitanja, na koja sebi dajemo crno bele odgovore su bezbrojna. Neka su manje važna, a neka su od suštinske važnosti. I najčešće je takvo crno belo razmišljanje najgore po nas baš onda kada ga oposlimo da nam odgovori na najvažnija pitanja po naš život.
Onda kada su u pitanju naš partner, najbliži prijatelji, porodica, poslovni saradnici. To su one dileme sa kojima mučimo sebe i druge. Da li je moj partner onaj pravi? Ili je možda potpuno loš? Da li je moja prijateljica dobra? Možda je ipak loša, skroz loša jer, eto, mogla je da mi uradi to i to… A onda ako je moj partner onaj pravi, život je sigurno divan, a ako nije, život je ružan i surov. I tako u nedogled…
Istina je da nam ovakvo razmišljanje može ozbiljno ugroziti kvalitet života i da nas može dovesti u situacije koje će nam najčešće biti jako neprijatne i iz kojih ćemo izaći povređeni, ogorčeni, ljuti i ko zna šta još.
• Svakodnevno razvrstavanje
Pa ipak, ne treba ovo svatati preozbiljno. Svi mi ponekad razmišljamo crno belo. I to nije strašno. Problem je što mnogi ljudi razmišljaju crno-belo stalno, konstantno, i takvo viđenje u potpunosti boji (ili možda bolje reći uskraćuje za boju) ceo njhov život i percepciju stvarnosti. Ovakvi ljudi su navikli da stavljaju stvarnost u ekstremne, suprotstavljene ili-ili kategorije: dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, istinito ili lažno. Kao da u njihovim glavama postoje samo dve police: jedna označena plusom, druga minusom. Njihov način razmišljanja automatski razvrstava sve što dođe u percepciju u samo ove dve kategorija. Ne postoji ništa između, ne postoji međukategorija, a najčešće ne postoji ni mogućnost uviđanja da međukategorija uopšte može postojati. A sve što je potrebno učiniti je – kvalitetno vršiti razvrstavanje. Međutim, to kvalitetno razvrstavanje (ako na raspolaganju imamo samo dve police) nije nimalo jednostavno, jer su i ljudi i život zapravo vrlo kompleksni, odnosno šareni, ili u ovom slučaju prošarani bezbrojnim nijansama sive.
Zamislite da slikate sliku i da na raspolaganju imate samo crnu i belu boju. Četkicom ćete uzeti malo crne, pa malo bele boje, pa opet malo crne, pa opet malo bele i tako redom. Slika koju ćete dobiti će sasvim sigurno biti siva. Slična je situacija sa crno-belim razmišljanjem – takva, pojednostavljena stvarnost ne obiluje bojama. I mada pojedine sive slike mogu biti lepe, posle određenog vremena sasvim sigurno počeće da vam nedostaju boje i živost, i mnogo šta drugo.
I pored toga što će se većina ljudi složiti kako je crno-belo razmišljanje suviše jednostavno i, samim tim, nerealno, ipak će mnogi po glavi uporno motati misli kao što su: Da li je partner sa kojim sam sada “onaj pravi” ili je “potpuno pogrešan”? Da li je moja prijateljica dobra ili loša? Da li sam ja pametan ili glup? Da li život pravedan ili surov?
• Kako ljudi počinju da posmatraju svet crno-belo?
Ovde je na delu, zapravo, jedna od veoma važnih sposobnosti koja se formira jako rano. Početak formiranja je, po nekim autorima, u perodu pre prve godine života i traje do 18. meseca. Ova sposobnost se u psihologiji naziva “celovitost objekta” i prvi je kao pojam uveo Hartman. Šta tačno ova sposobnost podrazumeva?
U početku, kada je beba još mala, ona nije u stanju da diferencira majku kao celovit objekat, i uviđa samo dobre, odnosno samo loše delove. Zvuči vam poznato? Oni aspekti majke koji zadovoljavaju bebine potrebe i kada zadovoljavaju bebine potrebe, smatraju se dobrim i voljenim objektom, dok kada dolazi do frustracije odnosno nezadovoljenja potreba, majka se smatra lošim objektom. I tako beba ima dve slike majke, dobru i lošu, ona zapravo deli ili “cepa” majku na dva dela usled svoje nesposobnosti da ova dva aspekta objedini.
Međutim, kako rast i razvoj ne čekaju, dolazi period kada se ove dve slike moraju objediniti. Ovo se dešava iz više razloga. Pre svega, neophodno je da briga o detetu i njegovo okruženje budu adekvatni ili dovoljno dobri, i da stimulacije iz spoljašnje sredine (koje uključuju i majčino ponašanje prema detetu i njenu brigu o detetu) ne sprečavaju rast i razvoj, odnosno da te stimulacije ne budu ni suviše snažne, da ih dete ne bi doživelo kao agresivne i nasilne, ali i da istovremeno ne budu previše slabe, da ih dete ne bi doživelo kao zanemarivanje.
Adekvatna briga proizvodi kod deteta osećaj da ljubav preovlađuje i to potpomaže spajanje ”dobrog i lošeg objekta”, to jest dobrih i loših aspekata jedne iste osobe-majke. Ukoliko ljubav preovlađuje, tada se može prihvatiti i loš aspekt objekta, jer dete oseća da ga taj loš aspekt neće uništiti niti zaista ugroziti. U ovom periodu reakcija majke je od suštinske važnosti. Da bi dete moglo da objedini sliku dobrog i lošeg, odnosno, crnog i belog, majka mora da bude prilagodljiva potrebama deteta i da dete ima doživljaj da pozitivne emocije nadvladavaju neprijateljske.
Međutim, šta se dešava kada situacija nije idealna, kada dete ne nauči da adekvatno objedini lobre i loše strane objekta? Ovaj problem može za sobom povući mnoge posledice u životu pojedinca i stvoriti mu brojne probleme u svakodnevnom funkcionisanju.
• Celovito doživljavanje stvarnosti
Svi ljudi na ovom svetu imaju potrencijal da razviju određene sposobnosti i veštine. Takođe, iako je taj broj uistinu ogroman, ipak postoji ograničen broj sposobnosti, mada su one ponekad jako složene. Tako i celovitost objekta nije izuzetak. Kada se neka od ovih sposobnosti ne razvije kako treba, kada se dogodi neka disfunkcija i stvari ne krenu svojim prirodnim razvojnim tokom, dešava se ono što bi se moglo nazvati pomoćnom opcijom. Preciznije gledano, ukoliko se sposobnost nije razvila kako treba, razvio se neki vid patologije. Ipak, treba imati na umu da patologiju ne treba uvek shvatati kao bolest, niti kao nešto ozbiljno i nepopravljivo. Način posmatranja varijacije na temu razvoja određene sposobnosti u velikoj meri zavisi od njenog intenziteta, ali i od stepena štete koju nanosi autentičnosti svake osobe. Svi mi imamo potencijal posmatranja sveta crno-belo. Svi mi to ponekad radimo, i to nikako ne podrazumeva da je u pitanju patologija. Problem nastaje kada je to jedini način posmatranja svega i kada on osobi očigledno nanosi štetu u svakodnevnom funkcionisanju, čak i kada osoba nije u stanju to da uvidi.
• Idealizacija i obezvređivanje
Ukoliko se sposobnost celovitosti objekta nije razvila, jedna od najčešćih varijacija je upravo posmatranje sveta crno belo. I ukoliko neko nema tu sposobnost, on pribegava sledećoj najlakšoj opciji. Pošto je neka osoba ili neka stvar označena crnim ili belim, situacija deluje kao da je rešena. Um se aktivira u onom pravcu koji je najpogodniji da bi se za ocrnjivanje ili izbeljivanje pronašali (tačnije, kreirali) čvrsti dokazi. Tako nagađanja i pretpostavke postaju “istina”. Na primer, ako ste vašeg partnera proglasili “pravim”, onda ćete izbegavati sve ono što bi takvu sliku moglo dovesti u pitanje. Svi mi to radimo, svi idealizujemo partnera, pogotovo u početnim fazama dok smo još onako ludo i bezglavo zaljubljeni. Prepoznali ste ovaj vid ponašanja kod sebe ili kod nekog od svojih prijatelja, poznanika, rodbine, sigurno više nego jednom. Sigurno znate osobe koje odbijaju da vide i jednu jedinu lošu stranu svog partnera. Zanemaruju, izbegavaju, poriču, pronalaze milion načina da mu/joj ne vide ni jednu manu. I to je normalno. U određenom vremenskom periodu i u određenom stepenu. Problem nastaje kada se u tome pretera. Retke su idealizacije koje mogu trajati ceo život. Pogotovo ukoliko su to idealizacije osobe sa kojom zaista i živimo svaki dan. A onda, ukoliko je idealizacja bila preterana, i ocrnjivanje će biti isto takvo. Sigurno znate za situacije kada vam je neko najpre pričao da je sreo čoveka/ženu svog života, da bi nešto kasnije o toj osobi govorio kao o crnom đavolu.
• Mogućnost greške od 50%
Ništa mnogo različitije nisu ni situacije sa, recimo, prijateljima. Ukoliko je osoba koja vam je bila prijatelj u jednom trenutku okarakterisana kao loša, odjednom svi lepi zajednički trenuci padaju u zaborav ili se interpretiraju na nov način kako bi bili u skladu s novostvorenom slikom o toj osobi. Učitavaju joj se namere i planovi kojih nije bilo, izjave se tumače u novom svetlu i stvari koje su do tada bile dobre, sada se gledaju novim i najčešće osuđujućim očima.
Podela ljudi, sebe, sveta na dve kategorije je zapravo prilično iscrpljujuća, jer je mogućnost greške prilično velika (celih 50 %). Što ako na crnu listu stavimo nekog ko je zapravo beo, ili obrnuto? To vaganje, taj osećaj da nekog ili nešto moramo negde smestiti da bismo u odnosu na tog nekog ili nešto znali kako da se postavimo, stvara napetost i frustraciju. Da je neko i dobar i loš čini se nezamislivim. Da je nešto i ispravno i pogrešno čini se nemogućim. Međutim, nezamislivo i nemoguće je, u ovom slučaju, realnost.
• “Ljudi su mešanci”
Svi ćemo se, verovatno, složiti da je alkoholičar koji je agresivan prema svojoj supruzi zaista loš čovek. Međutim, ako je taj isti čovek dao milion dinara za gladne u Africi, bićemo malo zbunjeni. Da li je on dobar ili loš? Istina je da je on i jedno i drugo – i dobrotvor (iz perspektive gladnog afrikanca) i zlotvor (iz perspektive supruge koja prima udarce). Kakva je vaša perspektiva? Ako je reč o vašem komšiji, kako ćete se prema njemu postaviti? Hoćete li okrenuti glavu od njega ili ćete mu se s poštovanjem nasmešiti?
I još jedna bitna stvar. Ukoliko znate da je on agresivan prema svojoj supruzi, uprkos tome što je to zaista loše, da li ćete se zapitati zašto je on takav? Kakve su to okolnosti, životni uslovi, činioci, koji su ga napravili takvim kakav je? Razumevanje nekoga nije opravdanje niti izgovor, i nikako to i ne treba da bude. Ali je važno razumeti motive te osobe. Mnogo važnije nego ga odmah osuditi i proglasiti lošim. Često je dovoljno samo zapitati se šta je to što vodi nekoga ko nam izgleda loš. Koji su njegovi razlozi. I može se desiti da samo to donese nešto dobro, neku promenu. Za tu drugu osobu, ali i za vas. Jer, ukoliko se zapitamo o nečijim motivima, moraćemo uvideti da oni nikako ne mogu biti crno-beli. Niko ne nanosi zlo drugima zato što je otelotvorenje zla, niti donosi samo dobro drugima zato što je čisto dobro. A kada uvidimo to, i naše viđenje postaće malo manje crno-belo, a malo više sivo. A sa vremenom doći će i boje…
Odluku o tome da li je neko dobar ili loš je još teže doneti kada je u pitanju neko od bližnjih. Da li je majka koja vam ne daje podršku i toplinu, ali vam svaki dan skuva ručak i daje veliki džeparac, dobra ili loša majka? Da li je brat sa kojim ste se tako lepo igrali dok ste bili deca, a danas vas zove samo onda kada mu od vas nešto treba, dobar ili loš brat?
• Zbunjujuća mešavina
Ako je neko i dobar i loš, nastaje konfuzija. Ako je nešto i ispravno i pogrešno (u zavisnosti od ugla gledanja), gubimo oslonac, osećamo nesigurnost. Mada nam se čini da su drugi ti koji su ili dobri ili loši, taj rascep na dobro i loše je zapravo u nama samima. Crno-belim razmišljanjem stvaramo privid sigurnosti i kontrole, ne shvatajući koliko sebi zapravo zakidamo na kvalitetu života. Ponajviše time što crno-belo razmišljanje nikada nije usmereno samo prema spolja, već i prema unutra.
Ako sami sebe, čim počnemo da se bavimo nekom aktivnošću, strpamo u kategoriju gubitnika zato što nam prvi koraci nisu bili najsjajniji, vrlo je moguće da ćemo propustiti neka zaista vredna životna iskustva. A, iz nekog razloga, crno-belo razmišljanje uvek vuče prema onim tamnim nijansama.
Posle ove kratke analize, postavlja se pitanje – da li postoji nekakav “trik” za izlazak iz crno-belog sveta i ulazak u neki svet sa malo više boja? Naravno.
• “Dodaj svetu malo boje…”
Doduše, nije reč o triku, već o svesnom stvaranju navike drugačijeg stila razmišljanja. Kao prvo, možemo osvestiti situaciju u kojoj nekog ili nešto pokušavamo da svrstamo u neku od suprotstavljenih, crno-belih kategorija i da odustanemo od toga. Ako nam se nečije ponašanje ne sviđa, ne sviđa nam se. To je u redu. Problem nastaje kada na osnovu toga celu osobu ubacimo u policu sa nalepnicom “oni koji mi se ne sviđaju”. Možemo da pokušamo da se setimo i dobrih osobina tog “negativca”.
Takođe, ako nekoga vidimo kao potpuno dobrog i savršenog i to može biti znak da je vreme da se zapitamo. Pouzdano znamo da idealno ne postoji. Postoji nešto što je jako, jako dobro za nas, odlično, fenomenalno, ali ne i idealno. Idealno sa sobom nosi standarde koje ni jedno ljudsko biće ne može da ispuni. A kada ih ne ispuni, što je samo pitanje vremena, srušićemo ga u crnu kategoriju i vratiti se na crnu opciju. Postoji tu još jedan problem. Kada uvidimo da nešto ili neko nije idealan, jedan ishod je sasvim siguran. Boleće.
Istina, boleće nešto manje nego kada to uradimo sebi. I zato, takođe, možemo, pošto što sami sebe ubacili u neku od kategorija, da svesno odlučimo da razmotrimo situaciju i iz nekog drugog ugla.
• “Lepak za psihu”
Cilj je da crno-belo razmišljanje prestane da bude automatizam, da misli prestanu da nam teku utabanim stazama i da, umesto odbacujućeg “ili-ili” razmišljanja, počnemo da se sve više otvaramo prihvatajućem “i-i” razmišljanju. U početku može doći do zbunjenosti i osećaja gubitka kontrole ali, dugotrajno gledano, ovakav, nov način razmišljanja u život svakako unosi mnogo više boja.
Naravno, ne možemo se jednog dana probuditi i odlučiti da prestanemo da vidimo svet crno-belo. Koren takvog razmišljanja je dubok, star i često jako bolan. Ali, možemo to da radimo malo po malo. Svaki put kada “uhvatimo sebe” da razmišljamo crno-belo, da mislimo u ekstremima. Ukoliko nekoga idealizujemo, možemo se setiti da postoji i nešto što nam kod te osobe smeta ili nam se ne dopada. Ukoliko nekoga ocrnjujemo, možemo se setiti da je ta osoba ipak uradila nešto dobro, da sasvim sigurno ima i neku dobru osobinu i da se sasvim lako može desiti da smo neko ponašanje protumačili posmatrajući ga kroz crne naočari.
Postoji i mogućnost da nekada prosto toliko jako ne želimo da vidimo aspekte koji su suprotni od našeg centralnog uverenja da nam se može zaista učiniti da oni i ne postoje. Nekada su emocije toliko uzburkane da niste u stanju da sagledate situaciju realno.
I, na kraju, ukoliko sami niste u stanju da vidite i delove dobrog ili i delove lošeg u nekome ili nečemu, potražite pomoć. Bilo da je to pomoć nekoga ko vam je prijatelj, blizak, kome verujete ili da je to pomoć nekoga ko je stručan, kao što bi to bio psihoterapeut. I upamtite da to činite samo i isključivo zbog sebe. Jer život u boji je sigurno mnogo lepši od crno-belog.